Andraš je vikao toliko glasno da su zidovi stana delovali kao da vibriraju. Ali odjednom više nisam čula njegov glas, već samo prigušeno zujanje sopstvene krvi u ušima.
Posebno u desnom uhu — baš tamo gde mi je šapnuo pre jedanaest godina u bolnici, kada su nam prvi put dali novorođenu ćerku u naručje.
„Volim te“, rekao je tada toliko tiho, kao da se plašio da će svet uprljati te reči.
„Ako se razvedeš od mene, završićeš na ulici kao prosjakinja!
Decu nećeš dobiti, razumeš li?
Ti si niko! Nemaš posao, nemaš stan, ništa! Sve je moje
— stan, auto, firma!
Deset godina si živela na moj račun, a sada odjednom tražiš prava?“
Nisam ga ni pogledala. Pogled mi je ostao na maloj crvenoj fleki na kragni njegove bele košulje. Kečap.
Naša ćerka Sofi ga je ostavila ujutru, kada joj je zgrabio sendvič i rekao:
„Ne stavljaj toliko, postaćeš debela.“ Osmogodišnje dete. „Postaćeš debela.“
Iz nekog razloga ta fleka mi se urezala u svest — kao prva pukotina u staklu koje je odavno pod pritiskom.
„Čuješ li me uopšte?“, zarežao je i udario po stolu.
Šolja je zadrhtala, čaj se prosuo po stolnjaku. „Tužicu te! Imam veze! Lično poznajem člana advokatskog saveta I.
Semjena!“
„Čujem te, Andraš“, rekla sam mirno. „I to veoma dobro.“
„Onda konačno upotrebi razum! Nudim ti velikodušan dogovor:
Ti se iseliš tiho, ja ti plaćam mali jednosoban stan na godinu dana. Deca ostaju kod mene — ja im mogu dati više. A ako ne pristaneš, pobrinuću se da ih viđaš najviše jednom mesečno.“
Samo sam klimnula.
Zatim sam ustala. U početku nije razumeo šta se dešava.
Još uvek je verovao da sam ista žena od pre deset godina — ona koja bi se posle svakog njegovog izlivanja besa zatvarala u kupatilo i plakala.
Otišla sam u hodnik, otvorila ormar i izvadila običnu plavu kartonsku fasciklu. Jeftinu, neupadljivu, ništa posebno.
Stavila sam je pred njega na sto.
„Šta je ovo?“, upitao je iznenada nesigurno. „Ovo, Andraš“, odgovorila sam, „su poslednja tri meseca tvog života. Otvori ih.“
I upravo tu priča zaista počinje.
Jer pre toga je postojala samo tišina.
Tišina koja se raspala u avgustu.
Tada sam pronašla gaćice.
Ne moje. Crne čipkane gaćice u njegovoj sportskoj torbi, nehajno bačene posle navodnog treninga. Veličina S.
Ja nosim M. I nemam crno čipkano donje rublje.
Nisam vrisnula.
Nisam postavljala pitanja.
Samo sam ih vratila nazad i zatvorila rajsferšlus.
I prvi put u meni nije bolelo.
Postalo je tiho.
Hladna, čudna tišina — kao u kući u kojoj odjednom nestane struja i čak i frižider prestane da bruji.