„Ako ti se ne sviđa, idi kod svoje majke!“ – zarežala je svekrva. „Ja odlazim.“ I ponela je sa sobom dokumenta za stan.
„Gubi se odavde! Dosta mi je njega – tumara, zagleda, njuška!“ Zoya Ivanovna se nije ni okrenula dok je govorila. Stajala je leđima okrenuta snaji i gledala kroz prozor, kao da razgovara sa ulicom, a ne sa osobom koja živi u istom domu. Glas joj je bio oštar, siguran, bez trunke kolebanja.
„I uzgred, stan pripada mom sinu. Kad god poželimo, izbacićemo te napolje!“
Vjera se ukočila nasred hodnika.
Držala je kese sa namirnicama, a njihova težina kao da se odjednom udvostručila.
Prsti su joj se zarili u drške dok joj zglobovi nisu pobeleli. Lice joj se zatvorilo u mirnu, kontrolisanu masku. Tome je već bila naučena. Za dve godine života s njima naučila je da ne reaguje odmah, da ne pokazuje koliko je boli.
Svekrva se uselila pre osam meseci.
„Samo nakratko“, rekao je Gleb, izbegavajući njen pogled.
Trebalo je da bude privremeno – renoviranje starog stana u zgradi od panela. Nekoliko nedelja, možda mesec dana. Posle toga je Zoya Ivanovna trebalo da ode.
Ali nije otišla.
Renoviranje se „odužilo“, a zatim postalo izgovor. Njene stvari zauzele su jedan ormar, pa još jedan, a zatim polovinu stana. Na kraju je njeno prisustvo ispunilo ceo prostor – miris jakog čaja, njene kreme, teški koraci u papučama.
Bila je svuda, kao da je oduvek živela tu.
Stan je bio dvosoban, u novoj zgradi u Oktobarskoj ulici. Vjera je sama otplaćivala kredit – svakog meseca, bez kašnjenja, od plate menadžera u turističkoj agenciji. Svaka rata bila je mala pobeda, ali i dokaz njene usamljenosti u životu koji je trebalo da bude zajednički.
Gleb je radio u auto-servisu. Ponekad je donosio novac, ponekad ne. Uvek je imao objašnjenje: „Kasni plata“, „šef je obećao bonus“, „imao sam dug“. U početku je Vjera pitala i pokušavala da razume. Kasnije je prestala. Samo je ćutala i plaćala.
U petak uveče Zoya Ivanovna je dovela goste.
Vjera se vratila kasno s posla. Dan je bio težak – neodlučni klijenti, beskrajni pozivi, stalan pritisak. Jedino što je želela bili su tišina i šolja čaja. Još sa stepeništa čula je smeh i glasne razgovore.
U stanu su bili nepoznati ljudi.
Neko je pušio u kuhinji pored otvorenog prozora, drugi su zveckali čašama za stolom. Na stolu su bile flaše i hrana koju je Vjera kupila za „nekoliko mirnih dana“.
– A, vratila si se – rekla je Zoya Ivanovna bez trunke neprijatnosti. – Ne gledaj tako, to su samo prijatelji.
„Prijatelji“ su ostali do kasno u noć. Gleb je sedeo s njima i smejao se najglasnije od svih, kao da pokušava da nestane u toj buci. Vjera je ostala u kuhinji i prala sudove jedan po jedan, sve dok se voda nije ohladila.
Sutradan se nešto u njoj slomilo.
Nije bilo svađe, nije bilo vike. Bila je samo tišina. Probudila se rano i spakovala najneophodnije u torbu – dokumenta, laptop, nekoliko komada odeće. Zatim je otvorila fioku u kojoj je držala papire za stan.
Dugo je stajala gledajući ta dokumenta.
Gleb je još spavao. Zoya Ivanovna je pila čaj u kuhinji, kao da se ništa nije dogodilo.
– Šta radiš? – upitao je Gleb kada ju je ugledao kod vrata.
Vjera ga je mirno pogledala.
– Ono što je odavno trebalo da uradim.
Otvorila je vrata i izašla.
Nije se nijednom osvrnula.
Iza nje nije ostao samo bučan stan, ne samo dominantna svekrva i ravnodušni muž, već čitav život u kojem je neko drugi uvek odlučivao umesto nje.
Ovoga puta Vjera je sa sobom ponela dokumenta za stan.
Vjera se vratila kući tačno u pola devet uveče. Već na ulazu osetila je da nešto nije u redu, iako nije odmah mogla da kaže šta. Vazduh je bio težak, ispunjen mirisom alkohola, cigaretnog dima i ustajalim, slatkastim zadahom koji se lepio za zidove.
Spustila je torbu na stolicu i krenula pravo ka kuhinji. Zastala je na pragu na trenutak, ne izgovarajući ni reč. Prizor pred njom potvrdio je njene sumnje.
Na stolu su bile gomile prljavog posuđa, kao posle duge zabave koja je na kraju zaboravljena. Plehovi sa ostacima hrane, lepljive čaše i prazne flaše bili su razbacani svuda. Pepeljara je bila prepuna, a pepeo se rasuo po radnoj površini. Na podu se nalazila velika, već osušena mrlja od nečega prolivenog.
Iz dnevne sobe dopirao je glasno pojačan televizor i povremeni smeh, kao da se neko još uvek bezbrižno zabavlja.
Vjera je stisnula usne i polako krenula ka sobi.
– Glebe – rekla je sa praga.
Njen muž je ležao na kauču sa telefonom u ruci, potpuno zadubljen u ekran. Nije odmah podigao pogled. Prošao je trenutak pre nego što je shvatio da je tu.
– Jesi li video šta je u kuhinji? – upitala je Vjera ravnim, ali hladnim glasom.
Gleb je slegnuo ramenima bez mnogo interesovanja.
– Pa, mama je dovela nekoliko ljudi… Pa šta?
Vjera je ćutala nekoliko sekundi. Pogledom je prešla preko sobe – razbacani jastuci, flaše na stolu, pepeo svuda. Sve je izgledalo zapušteno, kao da niko ovo mesto ne smatra domom.
„Pa šta?“ – ponovila je tiho, više za sebe.
– Koliko su dugo bili ovde? – upitala je posle kraće pauze.
Gleb je uzdahnuo iznervirano i spustio telefon.
– Ne znam… Došli su popodne. Sedeli su, pričali, gledali televiziju. Ništa posebno.
– Ništa posebno? – glas joj je postao malo čvršći.
Pogledala je prema kuhinji, pa ponovo u njega. Problem nisu bili samo nered i prljavština, već odnos prema svemu tome – kao da ništa nije važno.
– Ovo je i moj dom – rekla je tiho, ali odlučno.
Gleb je ponovo slegnuo ramenima, sada već vidno nervozan.
– Vjera, preteruješ. Sutra ćemo sve očistiti. Bila je to samo mamina poseta. Ne pravi dramu.
Njegove reči ostale su da vise u vazduhu.
Vjera ga je dugo posmatrala. Nije izgledala besno, već umorno i razočarano
– kao da je neka nevidljiva granica upravo pređena.
– Drama… – ponovila je veoma tiho.
Ostala je nepomična, slušajući samo šum televizora.
U tom trenutku shvatila je da se ne radi samo o prljavim sudovima, već o tome da je sve bilo dozvoljeno i da je poštovanje odavno nestalo.
Duboko je disala, ali više ništa nije rekla. U njenim očima već se mogla videti hladna, mirna odlučnost koja je govorila da ovaj razgovor nije završen – tek je počeo.