Алексеј је бацио кључеве од аутомобила на комоду у предсобљу.
— Или идемо на одмор са мојом сестром и њеном децом, или пакујеш ствари и нестајеш из мог стана — рекао је. Показао је прстом ка вратима. — Знаш где су. Стајао је на прагу скрштених руку и самоувереног погледа — као капетан брода који тоне, а и даље верује да држи све под контролом.
Олга се укочила насред дневне собе. У рукама је држала отворене пасоше.
Није могла да верује шта је управо чула.
— Шта си рекао?
— Чула си ме добро. Од данас се моје одлуке више не расправљају. Само неколико сати раније Олга је испратила мужа на посао са осмехом. Пажљиво је ставила ваучере за пут у пасоше и замишљала море, сунце и ретке тренутке када ће коначно бити сами.
Шест месеци су штедели за хотел с погледом на море. Сањала је мирна јутра, дуге шетње и тиха вечера уз шум таласа.
Само она и Алексеј.
Без дечјих врискова.
Без: „Тето Олга, где ми је играчка?“
Без: „Нећу то да једем. Направи ми нешто друго.“
— Лјоша, да ли стварно причаш озбиљно? — упитала је дрхтавим гласом.
— Шест месеци смо штедели за овај одмор. Хтели смо коначно да се одморимо сами.
— Ања је исцрпљена после развода, Олга. Троје деце — три, пет и седам година. Ти си сама говорила да желиш једног дана да будеш мајка. Сматрај ово припремом. Не желим да моја будућа супруга не може да се снађе ни са мојим сестрићима.
Те речи су је заболеле више него сам ултиматум.
Три године брака.
Три године компромиса. Када би Ања дошла „само за викенд“, а остајала читаву недељу, Олга је кувала, чистила и чувала децу.
Када би његова мајка звала касно увече са непожељним саветима, Олга је ћутала.
Радила је то ради мира у кући. Али овог пута је било другачије.
Овог пута није се радило о ситници. Радило се о њеном одмору из снова.
Одмору који је требало да постане две недеље неплаћеног чувања деце, док би Ања уживала на плажи.
— Значи, ја треба да их храним, купам и трчим за њима, а ви да се одмарате?
Алексеј се исправио још поносније.
— Ја сам глава породице. Ја одлучујем. Или идеш, или одлазиш.
Олга га је погледала и први пут није видела човека за кога се удала, већ странца.
— Добро — рекла је мирно.
— Бирам други избор. Идем код мајке. Данас.
Алексеј је трепнуо изненађено.
— Шта?!
— Тамо ћу живети док не одлучимо шта да радимо са станом.
— Не претеруј. За два дана је лет!
— Онда лети. Учи сестриће да пливају и слушај Ањине жалбе. То је, изгледа, твој одмор.
Почела је да пакује ствари.
Алексеј је бесно гледао.
— Зажалићеш.
— Ања ти то никада неће опростити. Сви ће рећи да си напустила породицу. Олга се горко насмешила.
— Тешко је када некоме стварно треба помоћ. Али када неко очекује да други жртвује свој живот ради туђег комфора — то није помоћ. Ја нисам дадиља.
Такси ју је одвезао кроз ноћни град до мајке. Татјана Ивановна је отворила врата, видела кофере и није поставила ниједно питање.
Само ју је загрлила.
— Направићу ти чај. Са џемом од боровница.
Касније је Олга тихо рекла:
— Мислим да ћу се развести, мама.
— Због овог одмора?
— Не. Због свега пре тога.
Следећег јутра телефон није престајао да звони. Алексеј ју је звао без престанка.
Ања је слала поруке:
„Олга, деца су се толико радовала што ћеш ићи с нама.“
Олга је искључила звук и помогла мајци око цвећа на балкону.
Пред подне се зачуо звон. Испред је стајала Ања са лажним осмехом.
— Можемо ли да разговарамо?
— Наравно.
— Зар стварно желиш да уништиш породицу због једног одмора? Лјоша је уништен. Деца су разочарана.
— А да ли ме је ико питао да ли желим да будем дадиља на свом одмору?
— Али то би ти користило.
— Моја будућа деца нису експеримент за туђу удобност.
Татјана Ивановна је изашла из кухиње.
— То није себичност. То је самопоштовање.
Када је Ања отишла, Олга је осетила олакшање.
Вратила је карту.
И купила нову.
Исти дестинацију.
Али овог пута — сама. Две недеље касније вратила се мирнија и снажнија. Алексеј је чекао са цвећем.
— Грешио сам. Почнимо поново. Олга га је дуго гледала.
— Добро. Али овог пута правила су другачија.
— Прво правило: следећи одмор је само наш. Без туђе деце. И без одлука уместо мене.
Узела је цвеће.
Бол је и даље био ту.
Али по први пут после дуго времена — њен живот је поново био њен.