„Spakuj svoje stvari i nestani na ulicu!“, urlao je moj bivši muž i bacio moj kofer prema vratima. „Ne glumi ovde savršenu domaćicu.“
„Ja sam ovde prijavljen, zato me ne gledaj tako nadmeno.“
Kofer je udario u ormar i otvorio se. Moj džemper, fen, punjači i udobna kućna odeća razleteli su se po podu.
Iza njega stajala je njegova majka, Larisa Nikolajevna.
U ruci je držala torbu iz gvožđare, iz koje su virili metar i nekoliko lepljivih kuka.
„Irina, ne pravi budalu od sebe“, rekla je hladno. „Razvedena žena treba da zadrži dostojanstvo. Nađi sobu za iznajmljivanje, iseli se i nemoj da se isprečiš muškarcu na putu.“
Pod „muškarcem“ je, naravno, mislila na svog sina – Kirila Vlasova, mog četrdesetdevetogodišnjeg bivšeg muža, koji je još uvek živeo u mom stanu kao da mu pripada.
Kiril je spustio još jednu torbu i pokazao na malu sobu.
„Mama će tu da živi. Ne može više sama da se snalazi.“ Zatim me je pogledao i dodao:
„A ti si ionako ovde suvišna. Rekla si da tvoja prijateljica živi u blizini.“ „Rekla sam da imam prijateljicu“, odgovorila sam mirno. „Ne da ti prepuštam svoj stan.“
Kiril se samo nasmešio i ušao u sobu. Knjige koje su ranije stajale u mom ormaru već su bile na podu. Pored njih su bile nagomilane fascikle i računi. Postepeno se stan pretvarao u njegov haos: odeća na kauču, alat u hodniku, obuća po svakom ćošku.
„Ovo mora da se skloni“, rekao je i pokazao na knjige. „Treba nam sto. Mama će postaviti kukice, pa ćemo sve srediti kako treba.“
„Kiril“, rekla sam smireno, „sudska presuda je pravosnažna. Moraš da napustiš stan.“
Odmahnuo je rukom.
„Nemoj da se smeješ. Niko zbog ovoga neće završiti na ulici.“
Ali ja sam već znala da više nije reč o raspravi, nego o izvršenju.
Stan je bio moj. Dobili smo ga pre braka putem ugovora o poklonu. Nije bilo zajedničke imovine. Posle razvoda Kiril se prvo smejao. „Vratićeš se ti svakako“, rekao je.
Zatim je došla presuda.
Zatim izvršitelj.
I sada je stigao taj dan.
Zazvonilo je.
Tačno u deset.
Ispred vrata su stajali sudski izvršitelj, dva svedoka i radnik za selidbe.
„Kiril Vlasov?“, mirno je pitao izvršitelj.
„Da.“
„Sudsko prinudno izvršenje. Obavezni ste da napustite stan. Rok je istekao.“ Kirilovo lice se ukočilo. „Ovo je porodična stvar!“
„Ovo je izvršni postupak“, odgovorio je službenik bez emocija.
I u tom trenutku sve se promenilo.
Čovek koji je do tada vikao, naređivao i ponašao se kao da mu stan pripada, odjednom je postao samo predmet izvršnog spisa.
Torba po torba iznošena je napolje. Ključ po ključ morao je da preda. Tri ključa. Tri mala simbola moći koju je uzimao zdravo za gotovo. Sada su ležali ispred mene na stolu. Na kraju su vrata tiho zatvorena.
Bez drame.
Bez scene. Bez glasnih reči.
Samo tišina.
Ostala sam sama u stanu.
I bio je moj.