Младожења је запретио да ће отказати венчање само сат времена пре поласка у матичну службу, захтевајући да Јана и њена мајка одмах потпишу документ о преносу власништва над станом — све то из страха од „срамоте“, како га је он назвао.
— Објасни ми овај документ, Јано — рекао је Денис, стојећи насред ходника и држећи између прстију уверење о плаћеном порезу на некретнину.
Нови швајцарски сат, поклон за веридбу од будуће свекрве, сијао је на његовом левом зглобу као ироничан симбол успеха. До поласка у матичну службу остало је тачно осамдесет минута. Јана је мирно поправила рукав своје свилене блузе.
У њој се подизао густ, тежак бес, као ваздух пред олују.
На тренутак је замислила како узима тешку обућарску кашику са ноћног сточића и удара Дениса из све снаге по његовој савршено уређеној коси.
Слика је била толико јасна да ју је готово уплашила. Али њено лице остало је потпуно мирно, готово безизражајно.
— То је уверење о плаћеном порезу на некретнину. Склони га — рекла је равним тоном. Денис је подигао папир више, као да жели да је натера да нешто призна.
— Ја умем да читам — рекао је хладно. — У рубрици „власник“ пише: Тамара Ивановна. Твоја мајка. „Твоја мајка“ звучало је као оптужба, као да је само постојање Тамаре Ивановне било сумњиво.
— Тако је — мирно је одговорила Јана.
— Стан је на име моје мајке. Денис је пришао корак ближе. Лице му се нагло променило — вилица се стегла, вена на врату је изашла. Махао је папиром скоро испред њеног лица.
— Шалиш се? — процедио је. — За сат времена нам је венчање, а ти ми кажеш да ћемо живети у стану који није твој?
Јана га је пажљиво погледала, као да га види први пут.
— „Живети“? — поновила је мирно. — Денисе, ја ту живим. Ти се усељаваш код мене.
Речи су висиле у ваздуху као затегнута жица. Настала је тишина, прекидана само откуцајима сата у ходнику.
— Мушкарац који се жени треба да има свој дом — рекао је коначно. — Не да постане подстанар.
Јана је осетила како се нешто у њој стврдњава.
— „Страни“? — тихо је упитала. — То је стан моје мајке.
Денис је стиснуо зубе.
— Нећу да живим у месту без правне сигурности.
— Или потписујете пренос власништва, или нема венчања — рекао је хладно.
Јана га је гледала дуго. У очима јој више није било сумње.