Moja porodica me je tokom letnjeg izleta ostavila u pustinji kao okrutnu šalu. Uz smeh su se odvezli i doviknuli:
„Hajde da vidimo kako će se snaći.“ Nikada im se više nisam vratila. Petnaest godina kasnije konačno su me ponovo pronašli – a žena u koju sam se pretvorila ostavila ih je bez reči. Poslednje čega se sećam svoje porodice jeste njihov smeh koji je postajao sve tiši na prašnjavom putu u severnoj Arizoni.
Imala sam sedamnaest godina. Koža mi je bila izgorena od sunca, grlo suvo. Pored mene je stajao oronuli drveni znak na kome je pisalo: „Mile 42 – Desert View Trail“. Moj očuh Richard Hale zaustavio je iznajmljeni SUV pored puta nakon što sam se požalila da je moj mlađi polubrat Mason prosuo limenku limunade u moj ranac. Moja majka Linda uzdahnula je nervozno, kao da sam ja ta koja pravi probleme. Moja sestričina Brooke sve je snimala kamerom.
„Idi i ohladi se“, rekao je Richard i bacio moj ranac u prašinu.
Mislila sam da misli na nekoliko minuta.
Zatim su ponovo ušli u auto. „Mama?“, pitala sam i prišla vozilu. Linda me je pogledala kroz otvoreni prozor. Iza njenih naočara nisam mogla da vidim oči.
„Možda ćeš tako konačno naučiti da ne kvariš svima odmor, Erin.“ Mason je izbacio glavu kroz prozor i osmehnuo se. „Hajde da vidimo kako će se snaći!“
Brooke se toliko smejala da joj je kamera podrhtavala.
SUV je krenuo.
U početku nisam trčala za njima. Čekala sam da se zaustave. Da se Richard vrati, nasmeje i kaže da je sve bila šala.
Ali crvena svetla su nestala iza krivine.
Vrućina mi je pritiskala lice. Pustinja je utihnula. Čulo se samo zujanje insekata. Telefon mi je bio prazan. Flaša vode ostala u autu. U rancu su bila dva majica, jedna knjiga i smrvljena energetska pločica.
Kada je sunce počelo da zalazi, shvatila sam hladnu istinu:
Neće se vratiti tog dana.
Trčala sam dok mi noge nisu popustile. U toku noći prošao je pikap, ali iako sam vikala i mahala, nije stao.
Sledećeg jutra usne su mi bile ispucale. Pratila sam put dok nisam kolabirala blizu ograde za stoku.
Kada sam se probudila, nad mnom je klečala starija žena Navaho naroda. Zvala se Ruth Yazzie i pažljivo mi je sipala vodu u usta.
Odvela me je u svoj kamp-prikolicu kod Kayente i pozvala policiju.
Rekla sam svoje ime i objasnila da me je porodica ostavila.
Dva dana kasnije došao je policajac sa čudnim izrazom lica.
„Vaša majka vas je prijavila kao nestalu“, rekao je. „Tvrdi da ste pobegli posle svađe.“
Zurila sam u njega i čekala da shvatim šalu.
Ali nije je bilo. Richard je policiji rekao da sam bila psihički nestabilna. Brookin snimak je prikazivao samo kako vičem pored auta – ne i kako odlaze bez mene. Moja majka se čak pojavila na televiziji, plakala pred kamerama i molila me da se vratim kući.
Gledala sam to kod Ruth na kauču.
I tada sam donela prvu zaista važnu odluku u životu: Nikada se neću vratiti.
Devojka koja je ostala na onom putu umrla je tog dana.
Žena koja je preživela počela je da proučava svaku njihovu laž. Svaki dokument. Svaki trag. Svaku slabost njihove priče. Petnaest godina kasnije pronašli su me u Vašingtonu, D.C.
Ali ja više nisam bila Erin Hale.
Bila sam specijalni agent Erin Voss.
I vodila sam federalnu istragu protiv njih.