„Већ сам одлучила ко ће живети у твом стану после свадбе“, рекла је будућа свекрва, као да саопштава нешто сасвим природно – попут избора менија за недељну вечеру.
„Кога имаш у виду под ‘ми’?“ упитала је Полина, не скидајући одмах руку са торбе у којој је висила њена венчаница. Глас јој је био миран, али је изнутра осећала лагану напетост, као да је неко превише затегао танку нит њеног стрпљења.
Нели Аркадјевна се насмешила са благом надмоћношћу, као да је питање само дечја радозналост, а не покушај да се разуме ко у том тренутку преуређује њен живот.
„Ја и Герман. И, наравно, Дијана. И њој треба место за ствари.“
Кроз прозор старе стамбене зграде у Казању август се већ нагнуо ка крају.
У парку су први листови жутели, деца су возила тротинете по испуцалим стазама, а неко је енергично истресао тепих на улазу, као да жели да из њега истресе сав летњи прах.
Спољни свет био је обичан, уређен, равнодушан према ономе што је у једном једином стану почело да се распада изнутра. Унутра је мирисало на нову тканину венчанице, на тек скувани чај и на картон од свадбених позивница.
На комоди су били разбацани спискови гостију, рачуни из ресторана, узорци салвета и мала кутија за прстење. Герман ју је оставио тамо ујутру, говорећи да је боље да се не изгуби у целом том хаосу.
Само неколико сати раније Полина је веровала да је то један од оних пријатних, али уморних дана – пуних одлука, смеха и малих детаља који обликују заједничку будућност.
Сада је схватала да такви дани могу бити као лепо декорисана завеса.
Иза ње се тихо преуређивао туђи живот, као да неко помера намештај у изнајмљеној соби.
Герман је стајао поред прозора. Ћутао је.
Гледао је у двориште, као да је оно одједном постало занимљивије од разговора у сопственом стану.
Или тачније – у стану Полине.
„То је неспоразум“, рекла је Полина најзад, више њему него будућој свекрви.
Нели Аркадјевна је направила неодређен гест руком.
„Не драматизуј. То је само организација. После свадбе све ће бити заједничко. Млади људи не треба да почињу у хаосу. Дијани треба стабилност, Герману такође.“
Реч „заједничко“ висила је у ваздуху као нешто превише лако изговорено. Полина је осетила да се не ради о дељењу, већ о померању граница – полако, пажљиво, без питања, без дозволе.
„Ово је мој стан“, рекла је тихо, али чврсто, и снажније стиснула ручку торбе.
Герман се коначно окренуо од прозора.
„Полина… мама само жели најбоље. Дијана је у тешком периоду. То је само привремено.“
„Привремено“, поновила је у себи. Та реч је била као обећање без рока трајања.
Нели Аркадјевна је наставила:
„Можемо од твог кабинета направити дечју собу за Дијану. А ми ћемо спавати у већој соби. Или обрнуто, видећемо. Све ће се средити.“
Полина је одједном више није видела будућност, већ план. План у коме је њен простор већ распоређен, померен и одлучен – без ње. Као да је само предмет у игри преуређивања.
Тишина у соби је постала тешка. Чуо се само сат и тихи шум са улице.
Полина је полако спустила торбу. Венчаница се благо спустила надоле, као да је и она почела да схвата да се нешто мења.
„И да ли ме је неко питао?“ рекла је тихо.
Нико није одговорио одмах.
И управо у тој тишини Полина је први пут осетила да свадба, која је требало да буде почетак заједничког живота, може постати и почетак једне врло усамљене одлуке.
Герман је био висок, витак, у светлој кошуљи која је наглашавала његово мирно, готово опрезно присуство. Имао је онај израз лица који је Полина некада погрешно схватила као осетљивост и благост – лагано повлачење, као да је увек корак иза других да никоме не смета.
Сада га је видела другачије. Не кроз призму наде, већ са хладном, узнемирујућом јасноћом.
Он се није мешао. Стајао је поред прозора, држао шољу из које се пара полако дизала у хладном ваздуху. Поглед му је лутао изнад дрвећа у парку, као да га оно што се дешава у соби не дотиче.
„Герман?“ упитала је Полина тихо, али чврсто.
Он се полако окренуо. Поглед му је био миран, али одсутан.
„Мама је све испланирала“, рекао је без емоција, као да понавља нешто што је одавно одлучено.
Полина се намрштила.
„Шта је тачно испланирала?“
У том тренутку Нели Аркадјевна, која је седела за столом, узела је малу сребрну кашичицу и почела да меша чај. Покрет је био спор, механички, готово бесмислен – шећер се одавно растворио, али је она настављала, као да тако сређује мисли.
„Полинушка, не нервирај се“, рекла је нежно, али без простора за противљење. „После свадбе Дијана и Матвеј ће живети код тебе – само привремено. Соба до прозора је идеална за дечака. Светла, са погледом на парк… савршено. Ви ћете спавати у спаваћој соби. Шта још треба младом брачном пару?“
Реч „привремено“ пала је на сто као тежак, неуместан предмет.
Полина је ћутала. Поглед јој је обишао стан, као да га први пут види.
Зауставила се пред задњом собом.
Својим атељеом.
То је било њено радно место. Дрвени узорци били су пажљиво сложени, поред њих фасцикле са скицама и пројектима. Две столице, које је сама дизајнирала, стајале су уз зид као тихи сведоци њеног рада. То није била само соба. То је био њен простор. Њена слобода.
Ту је градила своју професију. Ту је пројектовала кухиње, ормаре, дечје собе. Ту је радила до касно у ноћ. То је био њен центар.
Осетила је како јој се грло стеже. „Дијана ће живети у мом атељеу?“ упитала је полако. Нели Аркадјевна није ни подигла поглед.
„Рекла сам ти. То је привремено решење. Немој преувеличавати, Полина. Породица помаже једни другима.“
У њој се нешто затегло. Још не бес – већ тихо, растуће неверовање.
Герман је ћутао.
Стајао је поред прозора, као да га се све то не тиче.
Полина га је погледала, тражећи знак. Али га није нашла.
И у том тренутку је схватила: план више није идеја.
То је већ била одлука. Без ње.