„Моја мајка је важнија“, рекао је Габор, не скидајући поглед са телефона, док је Ерика стајала испред отвореног кофера. У рукама је држала потпуно нов купаћи костим. Етикета је још увек висила. Био је то први који је купила после седам година.
– Како то мислиш, важнија? – питала је мирно. – Карте смо већ платили. Неповратне су. Штедели смо месецима за ово. Габор је уздахнуо и протрљао слепоочнице.
– Моја мајка долази за два дана. Већ је купила карту. Не могу да јој кажем да се врати.
Ерика је ћутала. Није било први пут.
Током седам година брака, сваки планирани одмор пропадао је из истог разлога
– Марија Павловна. Њихов медени месец је прекинут после три дана.
Пут у Турску је отказан у последњем тренутку. Викенд путовање у други град такође.
А сада и дуго очекивани одмор на мору. Сваки пут би се свекрва појавила баш пред полазак.
– Радила сам прековремено четири месеца да ово платим – рекла је Ерика. – Дванаесточасовне смене. Сваког дана сам долазила кући потпуно исцрпљена.
– Знам – одговорио је Габор. – Али моја мајка је сама.
Ерика није одговорила. Врло добро је знала колико је Марија Павловна „сама“.
Живела је у свом стану, имала пријатеље, комшије, ишла у куповину и савршено се сналазила.
Ипак, увек је успевала да се појави баш када је пут био планиран.
– Нећу отказати пут – рекла је Ерика после дуге тишине. – Ако хоћеш, дочекај мајку. Ја идем сама.
Габор ју је погледао као да је починила злочин.
– Сама? Без мужа?
– Ако морам, да.
– Не. Или идемо заједно, или нико не иде.
И као и претходних година, Ерика је попустила. Два дана касније, Марија Павловна је већ била код њих.
Већ прве недеље преуредила је целу кухињу. Лонци, зачини, прибор – све је распоредила по свом реду.
– Тако је практичније – објаснила је.
– Али ја више ништа не могу да нађем – одговорила је Ерика.
– Онда си навикла на неред.
Габор је ћутао.
Он је увек ћутао.
После тога дошле су завесе.
Ерика их је дуго бирала. Биле су топло сенф-жуте и савршено су се уклапале у стан.
Једног дана се вратила с посла и затекла их скинуте.
На прозорима је стајао стари бели тил који је донела Марија Павловна.
– Шта је ово? – питала је Ерика.
– Праве завесе – одговорила је свекрва. – Не ове крпе.
Тада Ерика није попустила.
Мирно је скинула тил и вратила своје завесе.
– Ово је мој дом – рекла је. – Ја одлучујем шта стоји на мојим прозорима.
Марија Павловна је одмах позвала сина.
Габор се вратио кући бесан.
– Зашто вређаш моју мајку?
– Зато што сам вратила своје завесе?
– Она је само хтела да помогне.
– Да ли ме је неко питао треба ли ми помоћ?
Први пут Габор није имао одговор.
Неколико дана касније, њихова ћерка Нора сазнала је истину.
– Тата увек зове баку пре путовања – признала је. – Чула сам. Каже јој када идемо.
Ерика се укочила.
Одједном је све добило смисао.
То није био случај.
Никада није био.
Узела је телефон и почела да рачуна.
Медени месец. Турска. Викенд путовања. Садашњи одмор. Изгубљено је више од два и по милиона форинти. Новац, време и године чекања.
Нешто у њој се сломило.
Следеће године почела је да штеди у тајности.
Сваког месеца одвајала је део плате.
Када је сакупила довољно, купила је две авионске карте – за себе и Нору.
Овог пута карте су могле да се мењају.
Научила је лекцију.
Четири дана пре поласка Габор је касно дошао кући.
Чим је спустио телефон на сто, Ерика је знала.
– Моја мајка долази – рекао је. – За два дана.
Ерика је само климнула главом.
– Поново си је звао, зар не?
Габор је скренуо поглед. То је био одговор.
– Добро – рекла је мирно.
Он је одахнуо, уверен да је поново победио.
Али овог пута није.
Ерика је ушла у Норину собу.
– Пакуј кофере. Идемо.
– А тата?
– Тата остаје.
Ујутру је оставила кратку поруку на столу:
„Габор, отишле смо са Нором. Враћамо се за десет дана. Дочекај своју мајку. Треба нам ова пауза.“
Затворила је врата за собом.
Први пут после седам година.
Када је авион полетео, телефон јој је био пун пропуштених позива и љутих порука.
Ниједну није одговорила.
Поред ње је Нора читала књигу.
Испред њих је било море.
Топло, плаво и стварно.
Седам година је чекала тај тренутак.
И први пут после дуго времена – није осећала кривицу.
Осећала је слободу.