Novembarske pahulje snega, oštre i nemilosrdne, grebale su po vetrobranu starog krosovera, kao da neko spolja želi da podseti svet da zima nema nameru da bude blaga.
Auto je bio umoran, sa blago istrošenim enterijerom, a tabla je pri svakoj vibraciji ispuštala tiho krckanje. Inesa je sedela za volanom, vidno nervozna, i ritmično lupkala veštačkim noktima po plastici volana.
Grejanje je radilo na najjače i zavijalo kao mlazni motor pri poletanju, ali je u unutrašnjosti i dalje ostajala hladnoća — i miris vlage, pomešan sa jeftinim osveživačem vazduha pod nazivom „Frosty Fresh“.
Miris je bio toliko jak da je gotovo pekao u grlu, kao da pokušava da prikrije nešto mnogo neprijatnije.
Vrata auta su zaškripala, a Oksana je ušla na suvozačevo mesto, otresajući istopljene pahulje sa svoje debele zimske jakne. Obrazi su joj bili crveni od hladnoće, a ruke su joj drhtale dok je pokušavala da ih ugreje trljanjem.
„Koliko je kod tebe u autu hladno…
kao u frižideru“, rekla je uz slab osmeh, iako joj je glas podrhtavao.
„Nisi ga dala na popravku?“
Inesa je slegnula ramenima, ne skidajući pogled sa zaleđenog puta.
„Kostik trenutno ima finansijske probleme“, promrmljala je i polako krenula iz dvorišta.
„Reci mi, jesi li rezervisala u ‘Imperialu’?“
„Jesam. Ali, Inesa…“ Oksana je zastala i pogledala u gradska svetla koja su se presijavala na vetrobranu. „Tamo su cene jednostavno astronomske. Jesi li sigurna da se isplati?“
Inesa je kratko frknula, kao da je pitanje besmisleno.
„Ne pozivam ja njih, oni su pozvali mene“, odgovorila je hladno. „Ako već posle svih ovih godina žele da se vide, neka pokažu da im je stalo.
A i ne idemo tamo svaki dan.“
Na trenutak je u autu zavladala tišina, prekinuta samo zvukom guma po mokrom asfaltu. Oksana je pogledala Inesu sa strane, kao da želi nešto da kaže, ali je odustala. Između njih su uvek postojali takvi momenti — naizgled jednostavne odluke sa gorkim ukusom.
Restoran „Imperial“ bio je u gradu poznat kao elegantno, skupo mesto puno ljudi koji su želeli da pokažu šta sebi mogu da priušte.
Mermerni enterijer, kristalni lusteri i besprekorno obučeni konobari stvarali su atmosferu u kojoj je i običan razgovor delovao značajno. Za Inesu i njene bivše školske drugove to je trebalo da bude „ponovni susret posle godina“ — nostalgični povratak u prošlost.
Ali Inesa ih je dobro poznavala.
U školi su bili glasni, samouvereni, organizovani oko sopstvenih ambicija i sitnih manipulacija. Ona je uglavnom bila u pozadini — ona koja pomaže, zapisuje, pozajmljuje novac koji se retko vraća. I sada, posle toliko godina, odjednom su svi želeli da je vide.
Slučajno? Teško.
Oksana je uzdahnula i stegla šal.
„Možda preteruješ“, rekla je oprezno. „Možda samo žele da se stvarno ponovo vide.“
Inesa se blago nasmešila, bez topline.
„Videćemo.“
Auto je skrenuo na glavnu ulicu, gde su se ulične lampe presijavale na vlažnom snegu stvarajući varljivo svetlo.
Ali unutra atmosfera nije bila mirna. Nešto je visilo u vazduhu — nešto što je Oksana osećala, ali nije umela da objasni.
Nekoliko sati kasnije, restoran „Imperial“ sijao je kao drugi svet. Staklena vrata su se tiho otvorila, a topli vazduh ih je zapljusnuo. Za stolom su čekali bivši školski drugovi — nasmejani, elegantni, kao da im je vreme išlo u korist.
Pozdravi su bili preterano srdačni. Preglasni smeh. Prečesti nazdravi. Inesa ih je posmatrala hladno, analizirajući svaki pokret.
Večera je počela naizgled normalno. Predjela, vino, sećanja na školu koja su sada bila ulepšana. Neko je pričao stare šale, drugi se hvalio svojim uspehom. Ali ispod nostalgije krila se druga napetost.
Konobari su donosili nova jela, a račun je polako rastao. Inesa je primetila brze poglede između njih. Prebrze da bi bile slučajne.
I onda je postalo jasno.
Pred kraj večere, neko je predložio „kratku šetnju napolju“. Drugi su odmah pristali. Treći je ustao bez razmišljanja. Nije to bila spontanost — bio je to plan.
Inesa se nije odmah pomerila. Posmatrala je kako grupa ide ka izlazu, kako je osoblje zauzeto, kako niko ništa ne primećuje.
Onda je Oksana šapnula:
„Oni… mislim da odlaze.“
U tom trenutku Inesa je sve shvatila.
Nije to bilo obično okupljanje. Nije bila nostalgija. Bila je zamka.
Hteli su da je ostave sa ogromnim računom i nestanu.
Inesa je mirno spustila salvetu na sto. Lice joj je ostalo potpuno nepromenjeno. Uzela je telefon, otkucala kratku poruku i poslala je.
Nekoliko minuta kasnije na ulazu se pojavilo obezbeđenje.
Vrata restorana su bila blokirana.
Inesa je polako ustala i pogledala svoje bivše školske drugove koji su se sada zbunjeno vraćali.
I rekla je samo jednu rečenicu:
„Molim vas, proverite ko je naručio ovu večeru.“