Moji roditelji su prepisali veliki stan na Esterino ime – a ja sam odlučila da više ne odgovaram na njihove pozive, bez obzira na to koliko uporno telefon zvoni.
— Mama, treba li tačno nešto da razumem? Držim ugovor o poklonu u drhtavoj ruci.
Majka stoji ispred šporeta, okrenuta leđima prema meni, nepomična, kao da me ne čuje.
— Šta tu ima da se razume?
— Stan je na Esterino ime? Petnaest godina živim ponovo sa njima, u početku samo na nekoliko nedelja. Otac je upravo doživeo moždani udar, bila im je potrebna pomoć. Ester je, pak, otišla da traži sreću u Nemačkoj. Nekoliko nedelja se pretvorilo u mesece, pa u godine.
— Bilo je lakše zbog poreza. A onda… ako nam se nešto desi…
— I kada ste planirali da mi kažete?
— O, Nora, zašto praviš dramu od jednog običnog papira? — kaže ona, naglo se okrećući. Jedan običan papir. A ja već petnaest godina živim u uverenju da je to moj dom.
— Nora, zar nisi videla u kakvom je stanju tvoj otac? Jedno obično jutro. Lagano pomeram laptop u stranu; radim od kuće već deset godina. Drugačije nije moguće: ocu trebaju injekcije na svaka četiri sata.
— U kutiji sa lekovima, mama.
— A ručak, je li spreman?
— Sprema se.
Otac sedi u fotelji i gunđa na vreme.
Nakon moždanog udara postao je nepredvidiv, kao ljutito dete: rasijan i tvrdoglav. Majka se vrti oko njega, ali najveći deo obaveza pada na mene.
Uveče Ester se javlja video pozivom. Njeno lice se pojavljuje — preplanulo, sa širokim osmehom.
— Šta ima novo kod kuće? Kako je tata?
— Bez promene.
— Ovde se završava jedan projekat, dobiću dobru premiju. I pogodi šta — uskoro dolazim da vas vidim! Šalje oko tri hiljade evra svaka dva meseca za lekove. Ona misli da je to dovoljno.
Već šest meseci ćutim o ugovoru, kao da ništa ne znam. Ipak, svaka majčina reč sada zvuči kao da je ona vlasnica, a ja samo trpljena gošća.
U februaru Ester se javlja uzbuđenim glasom: