— Jesi li potpuno gluva jer se samo baviš bebom? Ja ti govorim, skloni to sa šporeta! András je nervoznim pokretom pokazao na šerpu u kojoj se kuvala bebi kašica od povrća. Stajao je nasred kuhinje, stezao kaiš i gledao svoju ženu kao da mu stoji na putu.
— Do šest sati sve mora da blista. I napravi i pristojnu večeru. Ispeci meso u rerni, napravi dve salate. Marija dolazi, ona ne jede tvoju „tikvica dijetu“.
Eszter se ukočila, držeći krpu za sudove. Vazduh je bio težak od Andrásovog jakog parfema.
Mali Benedek, osmomesečna beba koja ih je jedva puštala da spavaju zbog nicanja zuba, pomerio se u krevecu i ponovo bio spreman da zaplače.
— András, beba nije dobro — rekla je tiho, prisiljavajući glas da ostane miran. — Budna sam od tri ujutru. Ne mogu da spremam svečanu večeru i da sređujem ceo stan.
Poruči nešto radije. Muškarac je prišao bliže. Lice mu je bilo crveno od besa. Istrgao joj je kuhinjsku krpu iz ruke i bacio je na sto. Pokret je postao preteći, a Eszter se instinktivno povukla. Udarca nije bilo, ali je grubo zgrabio njeno rame.
— Ne zanimaju me tvoji izgovori — šapnuo je, naginjući se nad nju. — Ja ovde donosim novac. Ja vas izdržavam. Zato ćeš raditi šta ti kažem.
I prestani da izgledaš tako. Ovo je moja kuća, moja pravila. Ako ti se ne sviđa, spakuj stvari i idi nazad kod oca. Vrata su se zalupila tako da su zidovi zadrhtali. Benedek se trgnuo. Eszter je polako sela na stolicu. Rame ju je bolelo, ali unutra je bila praznina. Bez suza, bez drhtanja. Samo jedna jasna misao: ovo je kraj.
„Moja kuća… moja pravila…“ Kuća je zapravo bila nasledstvo Andrásove bake. Kada su se uselili, sve je bilo staro i u lošem stanju: flekavi plafoni, škripavi podovi, miris vlage. „Ovo je moje, treba da budeš zahvalna“, ponavljao je još pre nego što se Benedek rodio.
Andrásova plata jedva je pokrivala račune i osnovne troškove. Udobnost doma nije bila njegova zasluga.
Eszter je pogledala oko sebe. Ugradni elementi, moderna oprema, veliki kauč, renovirano kupatilo — sve je to platio njen otac István, tiho, bez objašnjenja, samo da bi njegov unuk imao dobar život.
András je svako veče sedeo na tom kauču kao da mu pripada, spreman da zameri svaku trunku prašine ispred televizora.
Ali tog jutra je prešao granicu.
Eszter je uzela telefon.
— Halo, tata.
— Dobro jutro, dušo. Kako je Benedek?
— Spava. Tata… treba mi građevinska ekipa. I nekoliko kamiona.
— Za vikendicu?
— Ne. Vraćamo Andrásov stan u prvobitno stanje. Uklanjamo sve što je moje. I podnosim zahtev za razvod.
Tišina je pala na liniju. István se nikada nije mešao u njihov život, ali ta tišina bila je teža od bilo koje reči.
Eszter je shvatila: čuo je sve. I nameravao je da reaguje.