Moja svekrva je jednostavno izbacila moje roditelje iz mog sopstvenog stana dok me nije bilo — i na kraju je upravo ona najviše sebi naudila. Prošlo je sedam godina. Sedam godina otkako živim u ovom stanu, sedam godina otkako se svako jutro budim pored Bencea, i isto toliko vremena trpim zajedljive komentare Katalin. I uvek isto: „Upala si iz svoje provincijske rupčage pravo u gotov stan.” Nikada ne propušta priliku da me natera da se osećam kao stranac ovde.
— Anna, sudoper je opet prepun — primeti ona ulazeći u kuhinju, kao i uvek: bez kucanja, bez najave. Ima ključ. Bence joj ga je dao još pre našeg venčanja. Tražila sam desetine puta da joj ga oduzme, ali on samo slegne ramenima: „Pa to je moja majka.”
— Htela sam da operem sudove posle ručka — odgovaram tiho, gledajući u svoj tanjir. Naš petogodišnji sin Levente sedi pored mene, ozbiljno jede kašicu i posmatra baku. Deca odmah osete napetost u vazduhu.
— Htela si… — podsmehne se Katalin. — Kod tebe je sve samo plan. A Bence dolazi kući iscrpljen i zatiče ovaj haos.
Bar se mali dobro razvija, ne liči na tebe.
Ispod stola stežem šake. Ne liči na mene? Ja sam ta koja ga čuva kada ima temperaturu. Ja mu čitam priče uveče, gradim dvorce s njim na tepihu. Ja sam ga upisala u vrtić i idem na svaki roditeljski sastanak. I ipak ćutim. Kao i uvek. Katalin pretražuje kuhinju pogledom, kao da je ona vlasnica kuće. A zapravo je i sama nekada bila strankinja. Osamdesetih je napustila Makó i preselila se u Debrecin, gde se udala za Benceovog oca. Ali o tome retko govori. Danas sebe smatra pravom Debrecinkom, a mene naziva samo „devojkom iz provincije iz stambene zgrade”.
— Ovaj stan smo dobili od Benceove bake — počinje svoju uobičajenu priču. — Ti si ovde samo privremeni stanar. Gost.
„Gost.” Sedam godina mi lepi tu etiketu. Gost koji je rodio njenog unuka, koji svakog dana trči s posla kući i koji je uložio sve svoje u renoviranje.
— Katalin, dosta — kažem uz uzdah.
— Ja nisam tvoja majka! Ja sam Katalin. I ne zaboravi: ja sam starija, pa ja ovde odlučujem o svemu.
Levente se namršti, pa odgurne tanjir.
— Bako, zašto povređuješ mamu?
— Jedi, dušo. Tvoja mama bi trebalo da nauči da drži kuću u redu.
Te večeri, kada se Bence vrati s posla, još jednom pokušavam da razgovaram s njim.
— Bence, ovako više ne može. Tvoja majka ulazi ovde kad hoće, ponižava me, sramoti me pred našim detetom. Molim te, uzmi joj ključ.
On se saginje da izuje cipele, ne gledajući me ni trenutka.
— Anna, šta tačno pokušavaš da postigneš s tim? — pita umornim glasom, i već tada osećam da, kao i uvek, odgovor neće biti onaj koji sam želela.