— „Spakuj svoje stvari i gubi se odavde!“ — vrisnula je svekrva, jureći ka njoj, odlučna da izbaci Lilu iz sopstvenog stana.
Lila je još jače stezala kesu s namirnicama i penjala se ka petom spratu.
Napolju je padala sitna septembarska kiša; blage kapi su bubnjale po staklima stepeništa, ali ona je osećala čudan mir.
Posle meseci nakon razvoda, konačno je pronašla tišinu.
Nije morala nikome da se pravda za svoje troškove, niko joj nije kritikovao hranu i više nije trpela primedbe o „neurednosti“, koja zapravo nikada nije bila stvarna.
Stan su joj poklonili roditelji pre braka. Otac i majka su uložili sve svoje ušteđevine kako bi njihova ćerka započela život na stabilnim temeljima.
Nekretnina je bila isključivo na Liline ime, jer se tada nije ni očekivalo da će se ikada udati. Dve godine kasnije, slučajno, upoznala je Marka na poslu.
Od običnih susreta rodila se veza, a zatim i brak.
Živeli su četiri godine kao muž i žena. Ali Marko se pokazao kao težak čovek. Više je voleo da večeri provodi sa prijateljima i uz alkohol nego da radi.
Stalno se žalio da nema novca, ali nije činio mnogo da to promeni.
Radio je kao metalurg u fabrici, ali je često propuštao smene. Lila, inženjer konstruktor u institutu, zarađivala je znatno više, što je stalno povređivalo Markov ponos.
— Kakav je to muškarac čija žena zarađuje više od njega? — mrmljao je, posebno ujutru posle burne večeri.
— Ja te ne izdržavam — mirno bi odgovarala Lila. — Samo redovno radim, za razliku od tebe.
— Moj posao je pravi fizički rad! Ne kao tvoj, gde samo premeštaš papire ceo dan! — uzvraćao je Marko.
Brak je na kraju završio na sudu. Gotovo da nisu imali zajedničku imovinu, ali je on ipak pokušao da traži polovinu stana. Međutim, dokumenti su bili jasni: stan je bio Liline imovine još pre braka. Sud je odbio njegov zahtev. Marko se vratio da živi kod majke na selu, Eržebet.
Tamo je pričao sasvim drugačiju priču. Tvrdio je da je mogao da uzme polovinu stana, ali da se velikodušno odrekao iz sažaljenja prema bivšoj ženi. Eržebet mu je verovala svaku reč.
Slušajući ga, uverila se da je Lila nezahvalna i manipulativna žena koja je iskoristila njenog sina.
Jednog popodneva, dok je kuvala džem od kasnih jabuka, počela je da smišlja plan. Odlučila je da ode u grad i „reši stvar“ lično. Ako je Marko previše slab da se izbori, ona će to uraditi umesto njega.
Lila je tražila ključeve u torbi kada je čula korake na stepeništu. Podigla je pogled i videla stariju ženu u iznošenom kaputu i umornim cipelama. Lice joj je bilo poznato, ali ju je prepoznala tek posle nekoliko sekundi.
— Kako mogu da vam pomognem? — pitala je učtivo.
— Ti meni možeš — odbrusila je žena. — Spakuj se i odlazi! Ovaj stan je mog sina, ne tvoj!
Ključevi su ispali Lili iz ruku uz metalni zveket. Na trenutak je ostala bez reči.
— Ko ste vi? — pitala je, saginjući se da ih podigne.
— Ja sam tvoja svekrva, Eržebet! Markova majka! — rekla je ponosno. — Nisam došla da se raspravljam, nego da vratim imovinu svom sinu.
Lilo lice se zacrvenelo od besa. Samouverenost bivše svekrve ju je na trenutak ukočila. Eržebet je to iskoristila i ušla u stan.
— E pa dobro… bar ga održavaš — primetila je, gledajući uredne cipele. — Moj sin je govorio da si neuredna, ali baš ovoliko…
Lila je ušla za njom i zatvorila vrata.
— Eržebet, ovo je moj stan. Molim vas da izađete.
— Tvoj stan? — nasmejala se žena. — Marko ti ga je prepustio iz dobrote. Inače je pola njegovo! I ti mu se još nisi ni zahvalila.
Ušla je u dnevnu sobu, dotakla naslon kauča i otvorila ormar.
— Nije neki luksuz, ali biće dobar kad se moj sin ponovo oženi — zaključila je.
Lila ju je pratila, ne verujući šta čuje.
— Vi zaista mislite da Marko ima pravo na ovaj stan?
— Živeli ste ovde četiri godine! — odbrusila je Eržebet. — Sve stečeno u braku je zajedničko!
— Ja sam ga kupila pre braka. Novcem mojih roditelja! — Lili je glas zadrhtao od besa.
— Ma daj. Sigurno si sredila papire — odmahnula je rukom. — Ili ti je moj sin sve prepustio jer ti je verovao.
Otvorila je frižider i zavirila unutra.
— Vidim da ne gladuješ. A moj sin je bez posla. Je l’ to normalno?
Lila joj je prišla i naglo je odmakla od frižidera.
— Dosta više. Ako odmah ne izađete, pozvaću policiju!
— Oh, kako se plašim — cinično se nasmejala Eržebet.