Shvatila sam da je naš brak konačno pukao onog dana kada nisam pronašla svoju novu parnu peglu na dasci za peglanje. Onu od dvadeset hiljada, kupljenu od mog tromesečnog bonusa. Još pre toga, italijanski aparat za kafu na kapsule, skupi toster i moj omiljeni kuhinjski robot nestali su bez traga.
— Gena, gde je pegla? — pitala sam muža, dok sam preturala po praznim vešalicama u ormaru.
— Koja pegla? — Gena nije ni podigao pogled sa telefona, pokazujući potpuno nezainteresovanost za „moje kućne probleme“.
— Ništa nisam uzeo, šefe! Da ne vidim slobodu! — doviknuo je veselo promuklim glasom Jaša sa svog mesta. Moj papagaj, sivi žako, bio je poklon kolega za moj rođendan.
Volela sam ga zbog sposobnosti da mi popravi raspoloženje i u najtežim danima. Gena ga je, međutim, mrzeo, jer je Jaša imao fenomenalno pamćenje za intonacije i užasno podrugljiv karakter.
— Ta ptica će jednog dana izleteti kroz prozor — prosiktao je moj muž.
— Verovatno si izgubila peglu. Ili si je pokvarila pa zaboravila. Kod tebe se sve kvari i gori.
— Klinika, pomoć! Bolničari! — umešao se odmah Jaša, savršeno imitirajući sirenu hitne pomoći. Ćutke sam otvorila donju fioku ormara, gde je Gena držao alat.
Unutra je bila prazna kutija od mog aparata za kafu, nestalog pre mesec dana. Tada me je ubedio da sam ga spržila, da sam zaboravila vodu u njemu i da ga je bacio.
— Znaš, prihvatila sam mnogo toga kada su aparati „nestajali“. Ali peglu sam kupila pre tri dana. Nije se ni ohladila.
— Ira, prestani sa histerijom zbog komada plastike. Paranoična si.
U tom trenutku začuo se ključ u bravi. Gena je imao naviku da daje ključeve svojoj majci. Marija Pavlovna je ušla u stan kao da poseduje njegov veći deo.
— Irina, donela sam ti krpe — rekla je, bacivši na tabure dva gruba, drečavo obojena komada.
— Kod tebe nikad nema čime da se obriše. Gena, dušo, skuvaj mi kafu!
— „Besplatno“ je stiglo! Otvarajte kapije! — prokomentarisao je Jaša škrgutavim glasom.
— Nemamo aparat za kafu, Marija Pavlovna. On je misteriozno nestao — rekla sam, naslonjena na dovratak.
— Ah, jadni vi! Sve su vam odneli! — ponovio je papagaj savršeno tužnim tonom.
Gena je zakoračio ka kavezu, ali sam mu presekla put.
— Kupila sam novi aparat — rekla je mirno svekrva, ignorišući sve. — Pravi kapućino kao u kafiću. I kupila sam moćnu parnu peglu. Treba čovek da se počasti u penziji, ako to snaha ne radi.
Izvadila sam telefon i otvorila bankarsku aplikaciju.
— Kakva zanimljiva slučajnost. Moja pegla nestaje, vaša se pojavljuje. Robot je nestao baš pred Uskrs. Koliko je koštala pegla, Marija Pavlovna?
— Mojim parama! — podigla je bradu. — Kupila sam je od svoje penzije!
— Imate li račun? Ja imam dokaz o uplati i serijski broj u aplikaciji.
Gena je napravio preteći korak ka meni.
— Kako se usuđuješ da tako govoriš mojoj majci?!
— Ona krade iz mog doma — rekla sam hladno.
— Nije krala, koristila je! — povikao je.
— Koristila bez pitanja?
— Mi smo porodica! Sve je zajedničko! Ti si škrtica!
Jaša se odmah umešao:
— Loše je, loše… da zovemo hitnu!
Marija Pavlovna se odmah osetila sigurnije.
— Upravo tako! Ti, Irina, oduvek si bila previše materijalistična. Mi ulažemo u dom, a ti brojiš pare.
U tom trenutku nešto je u meni puklo.
Prišla sam ormaru i izvadila njenu bundu od nerca. Onu koju je Gena kupio prošle godine našim zajedničkim novcem, tajno.
Presavila sam je i ubacila u veliki putni džak.
— Ako je sve „zajedničko“, onda i ja uzimam nešto. Nadoknadu za ono što mi je uzeto.
— Jesi li poludela?! — viknuo je moj muž, pokušavajući da mi istrgne džak.
Izvadila sam biber-sprej.
— Ne prilazi.
Zastao je.
— Zvaću policiju! — rekla je Marija Pavlovna.
— Odlično. Imam račune, dokaze i kamere na ulazu.
Tišina.
— Sutra podnosim zahtev za razvod — rekla sam.
Otišli su.
Ostala sam sama.
Za sat i po spakovala sam sve Genine stvari u crne kese: odeću, obuću, tehniku — sve.
Kada su se vratili sa mojim stvarima, kese su ih čekale na stepeništu.
— Izlazi iz mog doma — rekla sam mirno.
— Nemaš pravo!
— Imam.
Vrata su se zatvorila.
I prvi put posle dugo vremena, osetila sam da ponovo mogu da dišem.