Матео је отворио масивна врата своје величанствене виле у ексклузивном насељу Ломас де Чапултепек са уморним, али искрено срећним осмехом.
Пословно путовање у Монтереј било је исцрпљујуће, препуно бескрајних састанака, али је успео да закључи вишемилионски посао два дана раније.
Сада је једино што је желео било да изненади Софију, своју осмомесечно трудну супругу, и да осети мале покрете њиховог детета под дланом. Али када је отворио врата, глас који га је дочекао заледио му је крв у жилама.
„Мислиш ли да сам глуп, Софија? Мислиш ли да не знам шта радиш?“ Глас његове мајке, Доње Каталине, одјекивао је ходником као удар бича.
Матео је испустио кофер, срце му је дивље куцало. Тај хладан, прорачунат и окрутни тон био је исти онај којим је породични матријарх гушила сваког ко би јој се супротставио и одржавала свој положај у мексичком високом друштву.
„Доња Каталина, молим вас, кунем се да нисам ништа урадила…“ Софијин глас био је крхак, испрекидан неконтролисаним плачем. Матео је осетио како му нешто пуца у грудима када је видео супругу тако рањиву.
Пратећи узнемирујуће звукове низ ходник, стигао је до врха стаклених степеница. Лупита, домаћица која је радила за породицу шест месеци, ужаснуто је гледала доле.
Када је угледала Матеа, покрила је уста дрхтавом руком, као да жели да врисне, али није могла. Њена реакција је говорила све: ово није био први пут да се нешто овако догодило.
Када је Матео ушао у луксузну дневну собу, сцена пред њим му је одузела дах.
Софија је седела у сомотској фотељи, скуљчена и инстинктивно штитећи стомак, лице јој је било мокро од суза. Њена светла хаљина за труднице била је изгужвана и, што је најгоре, потпуно натопљена. Неко ју је силом прскао хладном водом.
Испред ње је стајала Доња Каталина, са ароганцијом немилосрдног судије, држећи празну кристалну чашу. Њени бисери су блистали на сунцу, али у том тренутку није било ничег елегантног у њој – само чиста окрутност.
„Мислиш ли да ти ова смешна трудноћа обезбеђује место у нашој породици?“ презриво је пљунула. „Сеоска учитељица која не зна ни да користи прибор на свечаној вечери! Мој син ће видети да ово дете нема праву крв!“
„Мајко!“ Матеов глас се разлежао као муња.
Кристална чаша је пала на под и разбила се, а Софија је још више заплакала када је видела Матеа. Тада је приметио најгоре: црвене и плаве трагове на њеним зглобовима – јасне отиске прстију.
„Матео, драги…“ Каталина је брзо наместила маску, покушавајући лажни осмех. „Какво пријатно изненађење. Била је то само мала несрећа. Софија се уплашила и пролила воду по себи.“
„Не лажи ме!“ викнуо је Матео.
„Видео сам чашу у твојој руци! Видео сам трагове на њеним зглобовима и чуо све твоје отровне речи!“
Каталинин осмех је нестао. Матео је потрчао ка Софији, нежно је подижући и држећи је, док је она неконтролисано дрхтала. Тихим гласом јој је објаснио да је психолошка тортура трајала три сата.
Лупита је потврдила све, описујући како ју је Каталина стално вређала и говорила да би беба могла бити „божја казна“.
Матео је пришао мајци лицем у лице:
– Имаш десет секунди да напустиш моју кућу, иначе позивам полицију и подносим пријаву за злостављање труднице. Више ниси добродошла у мојој породици.
Каталина је зграбила дизајнерску торбу, руке јој тресле од беса. На вратима се окренула, поглед пун мржње.
– Закајаћеш се. Када те остави и видиш да сам била у праву, немој доћи плачући. Матео је залупио врата и пао на колена пред Софијом, молећи је за опроштај што је није раније заштитио. Софија га је гледала кроз сузе, са паником и неверицом у очима, неспремна за све што ће уследити…