У ходнику се ширила густа мешавина мириса сушене рибе, влажне одеће и пива. Јулија је тихо затворила улазна врата за собом, водећи рачуна да кључеви не запљескају. Киша, под којом је чекала на аутобуској станици скоро четрдесет минута, натопила јој је лагани капут, а хладне капљице сливале су јој се низ ноге. Из дневне собе допирао је гласан, мушки смех. „…и рекао сам му сасвим јасно: ако ти се не свиђа, спакуј кофере!“, изговорио је Костја својим благо храпавим баритоном, који је Јулија добро познавала. „А где би отишао? Стан је мој, ауто такође.“ Неко је тихо се насмејао, стакло је звецкало. Јулија је изула мокре ципеле, а тканина капута јој се непријатно лепила за рамена.
Опрезно је крочила низ ходник, пазећи да не остави мрље на ламинату, и зауставила се код врата.
Тројица мушкараца седела су за новим столом од светлог дрвета, који је Јулија лично наручила из каталога. Костја је седео на другом крају, нога преко ноге. Насупрот њему, погрбљен, седео је Пача, колега из радионице, а поред њега странац у дугом сивом џемперу. На столу су леђале празне амбалаже, згужване салвете и рибље крљушти. „Ах, имамо друштво“, приметио је Костја, полако се окрећући и осмехујући. Није ни помишљао да устане.
Лице му је било црвено, коса сјајна. „Па, шта чекаш? Иди у кухињу и направи нешто за остале. Сир је готов.“
Пача је стидљиво погледао празну чинију као да проверава узорак. Јулија је кратко погледала мужа. Колена јој нису дрхтала, није плакала. Само је осећала неподношљиву тежину.
Последњих осам месеци прошло је као црна рупа. Костја је изгубио посао у центру, повремено зарађивао мало новца, и сваки дан постајао све дрскији. Игнорисао је распоред и умор након рада као административни службеник у клиници. Често је пио жестока пића: прво викендом, затим по расположењу. Његов темперамент се све више погоршавао. „Нећу ништа кувати“, рекла је Јулија тихо, али одлучно.
„Шта?“ Костја је подигао обрве, као да није чуо.
„Оdlazim. Oстаћу код Рите. А у понедељак ћу поднети захтев за развод“, рече, крећући се ка спаваћој соби. Старе браве на коферу шкрипале су док га је отварала, узела неколико блуза са полице. Тешки кораци одјекивали су ходником. Костја је улетео у собу и скоро ударио кофeр раменом.
„Шта? Развод? Сутра је мамин рођендан!“, викнуо је, блокирајући излаз. „Јеси ли полудела?! Цела породица се сутра окупља у ресторану.“
Јулија је дубоко удахнула; мирис алкохола јој се задржао у носницама, и морала је да се приближи прозору.
„Надежда Илинична је дивна жена. Извини јој се у моје име“, рече, бацајући кесицу са шминком у кофер. „Реци гостима да се десило нешто неочекивано. Или да сам изашла. Није важно.“
Костја је направио корак напред, и тешка ципела ударила је о ивицу кофeра.
„Нико не одлази“, тихо је рекао, претећи. „Сада иди, кувај и смеј се. Не желим да се брукам пред пријатељима. Јеси ли разумела?“
Јулија је гледала његов напет врат и тешке руке. Расправљање са пијаним човеком у ограниченом простору није било паметно. У глави јој се понављао разговор са пријатељицом Ритом: „Јулија, имаћеш проблема с њим. Полудео је. Буди паметна, не жури.“
„У реду“, рекла је Јулија полако, опуштајући прсте и пуштајући џемпер да падне. „Склони ногу. Ја ћу направити салату. Али сутра ћеш сам ићи у ресторан. То је мој услов.“
Костја се осмехнуо задовољно. У његовој глави, „бунтовна жена“ већ је била „стављена на своје место“.
„У реду“, рекао је, залупивши кофeр о врата. „Сачекаћемо десет минута. И не штеди на сосу.“
Вратила се у дневну собу. Јулија је тихо затворила врата спаваће собе, на тренутак ослушкивала звецкање прибора, а затим кренула ка кухињи.
Фрижидер је био скоро празан. У доњем одељку нашли су се три велика парадајза, краставац и пластична посуда павлаке – поклон од свекрве. Јулија је опрала поврће под славином, осећајући како јој ритам ножа на дасци смирује ум.
Ставила је исецкани парадајз у велику стаклену чинију за салату. Поглед јој је пао на горњу полицу ормарића, где су леžали лекови.
Месец дана раније, Костја је добио терапију за надимање – лек који је требало да очисти стомак дубински. Попио је мало, провео пола дана сам, а затим одлучио да не наставља. Бочица је остала заборављена у углу.
Јулија је подигла тешку бочицу и пажљиво прочитала упутство: „Ефекат се јавља после 15–20 минута.“ Укус је био благо слан, једва приметан у густој павлаци.
Отворила је поклопац и сипала обилну количину у крему. Лагано је промешала кашиком, пазећи да не промени боју или арому. Затим је прелила смесу преко поврћа, додајући со и црни бибер.
Салата је изгледала савршено – свежа и укусна.
Са чинијом у рукама, Јулија се упутила ка дневној соби.
„Пријатно“, рекла је, стављајући чинију пред Костју.
Паша је радосно подигао виљушку: „О, салата. Хвала.“
„Не, Паша“, рекла је Јулија тихо, али одлучно, и гурнула чинију према Костји. „Само за мог мужа. Посебан рецепт да се осећа боље. Данас је уморан.“
Човек у сивом џемперу се насмејао. Костја је задовољно ухватио велики комад парадајза, обилно преливен павлаком, и пришао устима.
„Добро“, рекао је, узимајући и краставац. „Само му треба мало више соли.“
Јулија се наслонила на зид и мирно посматрала. Није журила.
Костја је појео половину чиније салате, остатак попио са пићем. Подригнуо је.
„Добро, можеш да спакујеш кофере“, рекао је, заваливши се у столицу. „Остави кључеве на ноћном сточићу.“
„Оставићу их тамо“, мирно је одговорила Јулија. „И оставићу упутства за мешавину коју си управо појео са павлаком.“
Костја се намрштио. „Шта хоћеш да кажеш тиме?“
„Сећаш се капи које ти је лекар преписао?“ благо је нагнула главу. „Ставила сам их у салату. Добра доза. А пошто си их помешао са алкохолом и густом павлаком… мислим да те чека незаборавно искуство за десетак минута.“
Завладала је тишина. Чуо се само шум аутомобила напољу.
Паша је полако спустио виљушку. Костјино лице је прешло из црвеног у бело. Превише добро се сећао дејства раствора из прошлог пута. Стомак је већ слао прве сигнале, а у тихој дневној соби могли су се чути карактеристични звуци кркљања. „Ти… озбиљно?“ промрмљао је Костја, држећи се за ивицу стола. Зној му се сливао низ чело.
„Добро сам. И желим да тако и остане“, рекла је Јулија, корачајући од зида. „Сутра, за твој рођендан, реци мајци да буде пажљива са оброком у ресторану. Само да будеш безбедан.“
Костја је нагло покушао да устане, али се сагнуо и ударио лактом празну чинију, која се котрљала по поду.
„Паша…“ уздахнуо је, неспособан да се усправи. „Позови такси… Идем у своју собу да размислим. Брзо!“
Трчао је низ ходник у чарапама, врата су се залупила за њим. Јулија је тихо отишла у своју собу, затворила кофер, скинула мокар капут и поставила пртљаг у ходник. Пријатељи њеног мужа брзо су обули ципеле, наизглед нерадо да сведоче крају приче.
Напољу је киша престала. Ваздух је мирисао на свежину и влажан асфалт. Јулија је коначно осетила да може да дише.
Зграбила је ручку кофера и кренула ка улици. Телефон јој је вибрирао поруком од свекрве о сутрашњој забави, али Јулија је обрисала поруку. Испред ње је чекало поподне са пријатељицом, шољом врућег чаја и сасвим нови живот – нормалан, али другачији.