Карло је осетио како му се свет урушава. Лице му је било бледо, руке дрхтале. Госпођа Рејес је стала поред, тихо јецала, али овај пут није било речи које би могле да прикрију истину. „Мислила сам да помажем…“, успела је да прошапута. „Нисам хтела да јој наудим…“ Карло је удахнуо дубоко, покушавајући да смири бес и очај. „Мију су угрозили… ми смо је угрозили!“ – викнуо је, а глас му је одјекнуо ходником. „Ти, ја… сви смо мислили да знамо шта је најбоље!“
Миа је у соби лежала, још увек бледа, али сада са слабијим пулсом. Лекари су прегледали сваки знак, сваки откуцај њеног срца, пажљиво проверавајући и бебу.
„Треба јој потпуни мир и нега“, рекао је доктор. „Сада је свака грешка критична. Морамо бити ту за њу.“ Карло је клечао поред кревета, држећи Мију за руку. Суза му је слетела по њеном бледом образу. „Миа… опрости ми… не знао сам… никада нећу дозволити да се то понови.“ Миа је полако отворио очи, гледајући га слабо, али с љубављу. „Карло… важно је да… сада… будемо заједно…“
И управо у том тренутку, нешто се променило. Госпођа Рејес се повукла у угао собе, гледајући синовљеву љубав према његовој жени, и први пут осетила дубоку срамоту и покајање.
„Морам… да променим све“, прошапутала је. „Морамо да се поправимо… све ово мора да престане.“ Следећих дана, Миа је полако јачала. Карло је био стално уз њу, бринући се о сваком њеном покрету. Госпођа Рејес је чистила и кувала без претензија, учећи да буде прави ослонац, а не контролор.
Сваки дан је био мали тријумф – Миа је доживљавала мало бољи сан, осмех се појављивао на њеном лицу, а беба у стомаку јачала. Бол и страх нису нестали, али љубав и пажња према њој почели су да лече све ране.
Карло је тихо рекао: „Ово је ново поглавље. За нас. За Миа. За нашу бебу.“
И тако, у кући која је некад захтевала и претила, почињала је нова ера – ера разумевања, љубави и наде