У 23:20, глас моје маћехе одзвањао је хладно и смирено:
„Твој отац каже да је све у реду. Узимамо главни апартман. Ако ти се не свиђа, нађи другде место за спавање.“
Одмах сам је позвала. Када ми се заклела да никада није одобрила такво нешто, схватила сам да ово није породична посета — већ упад.
Део 1 — Прва ноћ, прва претња
Прве ноћи у кући на обали, звук океана био је тихо обећање. Таласи су долазили и одлазили, као да Атлантик дише право иза мог балкона. Саливаново острво обавијало је топло југо, с меким светлима на палубама и мирисом јасмина који се ширио ваздухом. Кућа је била мирна.
Први пут у животу, нико ме није терао да се утишам.
Дванаест година сам радила за овај тренутак: заменивши бонусе за аконтације, викенде за штедњу, луксуз за дисциплину. Научила сам да будем тиха и да се уклопим.
А онда, у 23:20, зазвонио ми је телефон. Викторија Хејл. Моја маћеха. „Брук“, рекла је без поздрава. „Селимо се сутра.“ Мислила сам да сам погрешно чула.
„Молим?“
„Ваш отац каже да је у реду“, глас јој је остао смирен. „Пејџ жели собу на спрату са балконом. Узимамо главни апартман. Можете користити једну од мањих соба.“
Погодила ме је нагло.
„Викторија. Ово је моја кућа.“
Смех јој је био презрив.
„Само једна кућа. Породица дели. Стижемо око десет. Побрините се да има кафе.“ Затим, безбрижно: „Ако вам се не свиђа, нађите другде место за боравак.“
Спустила је слушалицу.
Зурила сам у мрачни океан, руке ми дрхтале.
Али, уместо суза, нешто неочекивано се појавило на мом лицу.
Мали, хладни осмех.
Нисам плакала. Нисам вриштала. Нисам је звала поново. Сетила сам се нечега што сам научила са седамнаест година: Они који покушавају да узму оно што је твоје увек рачунају на твоје изненађење. Али више нисам имала седамнаест година.