— „Госпођице, хоћете ли нам данас донети мени или ћете наставити да се дивите својим ноктима?“ — глас Елене Сергејевне, гласан и сардоничан, одјекнуо је кроз салу и натерао госте за суседним столом да се непријатно померају.
Осетила сам како ми образи горе, али сам полако окренула поглед, исправљајући кратку црну кецељу која је истицала мој струк. Стегла сам тањире у рукама и мислила само једно: „Рита, зашто си се, за бога милог, уплела у ово?“
— „Одмах ћу све донети, само тренутак,“
— одговорила сам, трудећи се да глас звучи мирно и професионално, онако како очекују муштерије. Али унутар мене кључала је бесна мешавина срама и фрустрације.
— „Тренутак? Јеси ли чуо, Андреј?“ — свекрва се окренула ка мом мужу, који је изгледао блеђи од столњака под лактовима. —
„Ово је наводно посебна ситуација. Уопште нема поштовања према муштеријама. То се одмах види. И званично ћеш се удати за њега? Он не може ни две реченице да каже, а да не направи грешку!“
„Конобар“, помислих с тихим трептањем у души. Дијагноза. Без амбиције, без карактера. Андреј се закашљао, покушавајући да ме погледа у очи, али ја сам држала поглед доле, као да је све ово само сан који ће се ускоро распршити.
— „Мама, доста је. Рита само ради свој посао. Сваки посао је вредан,“ — његов глас је био тих и одмерен, али довољно снажан да се пробије кроз њену осуђујућу ароганцију.
— „Вредан? — Јелена Сергејевна је уздахнула тако гласно да је конобарица за суседним столом испустила салвету. — Вредно је бити у влади, или барем у правој канцеларији. Али носити тањире пуне остатака хране… то је за оне који су пушили цигарете иза оставе у школи, уместо да иду на наставу. Госпођице! Где је наша салата? Да ли сте је сама узгајали?“
Удахнула сам дубоко. Атмосфера је била скоро комична, али срце ми је јурцало као да ће искочити из груди.
Десет минута раније, Катја — моја менаџерка ресторана и најбоља пријатељица — брзо ме је позвала. Ресторан је био у кризи: два конобара су имала проблеме са желуцем, петак увече, место пун, а кухиња већ на ивици капацитета. Ја, власница ланца ресторана „Веранда Груп“, помислих:
„Зашто да не? Мало ћу се присетити и помоћи девојкама. Нико неће ни приметити.“
Али судбина је имала другачије планове. Први сто који сам добила био је сто моје будуће свекрве. Видела ме је само два пута, при слабом светлу и са шминком, али била је уверена да сам „незапослена девојка која живи од синовљевих поклона за рачунар“.
Донела сам им салату од туњевине. Оклевала је тренутак пре него што је забила виљушку у руколу.
— „Боже, каква је ово презентација? Листови су увијени — баш као и твој поглед на живот, драга моја. Знаш ли колико кошта ова салата? Не зарадиш толико за један дан колико ја плаћам за један тањир!“
— „Мама, ово је један од најбољих ресторана у граду,“ — шапнуо је Андреј, скривајући лице иза менија. — „Рита, донеси нам мало вина. Црвено, суво. Најскупље.“ Погледао ме је очајнички: „Бежи, спаси се!“
— „Да, најскупље!“ — наставила је Јелена Сергејевна. — „Да видимо да ли ова девојка уопште може да користи вадичеп. Андреј, још увек не разумем твој избор.“
Осмехнула сам се, тихо и скоро нежно.
— „Наравно, Јелена Сергејевна. Шато Марго 2010 би био савршен. Одговара вашем карактеру: киселкаст и помало разочаравајући.“
Свекрва је на тренутак заћутала. Вино је било божанствено, а њен снобовски укус није могао да то порекне. Али признати би значило пораз.
— „Мама, то је дивно,“ — Андреј коначно рече. — „А Рита… Рита је невероватна. Веома је талентована.“
— „Талентована? Где кажеш? Брзо ређа виљушке? Андреј, немој мислити да сам глупа. Живот ме је научио једној ствари: ако је неко још увек конобар са двадесет пет година, природа га је не само уморила, већ га је и оставила на његовом месту. Нисмо исти, разумете? У нашој породици има инжењера, учитеља… а овде — носи тањире из кухиње.“
— „Знате, Јелена Сергејевна…
Размишљала сам да можда послуживање није етикета, већ став оних који верују да им новац даје право да буду груби,“ — одговорила сам мирно, али са чврстином која је њу оставила без текста.
Свекрва је поцрвенела, бесно трепћући.
Баш тада нам се приближио наш главни кувар — импозантни Француз Жан-Пјер — са десертом на сребрном послужавнику прекривеним златним карамелом.
— „Госпођо,“ — клањајући се, рекао је он. — „Маргарита, драга моја, наручили сте посебан детаљ. Припремио сам га по рецепту о којем смо разговарали на последњој седници управног одбора.“
Сала је заћутала. Јелена Сергејевна је остала без речи.
— „Маргарита? Десерт? О чему причате, куваре? Ова девојка је само конобарица!“
Жан-Пјер је изненађено подигао обрву:
— „Конобарица? Госпођо, сигурно се шалите.
Маргарита Николајевна је власница овог ланца. И ако данас носи кецељу, то је само зато што спасава вече, више ценећи људе него сопствену удобност.“
Скинула сам кецељу. Испод ње се откривала елегантна, добро одевена жена — власница, самоуверена и спремна да докаже да је она та која држи кључ вечери.