— Доста је било бацања новца! — Олег је снажно ударао по кухињском столу. Кашика је одскочила и звецкала о шољу. — Ја радим сваки дан, а ти трошење плату на глупости: обуке, чудне курсеве, хирове… Од сада имамо одвојене буџете. Ирина је стајала мирно. Полако је ставила теглу меда на полицу и окренула се. Мирис загорелог хлеба испунио је кухињу; тостер је пуцкао већ недељу дана, али Олег је мислио: „Нема потребе за новим, овај још увек ради.“
— Јеси ли сигурна, Олеге? — тихо је упитала. Њен глас је био смирен и одлучан, без трептаја. Баш та мирноћа га је више нервирала од сваке кривице.
— Апсолутно сигуран. Ја ћу платити кредит, напунити резервоар, купити основне потрепштине. Ти трошење плату на себе. Поштено: трошкове и храну делимо на пола, остало је твоје. Олег се задовољно сасео у столицу, осећајући се као стратег који је коначно натерао расипничку жену да се уразуми. Очекујући да ће Ирина почети да се брани или моли, био је изненађен њеном смиреношћу.
— У реду — мирно је одговорила Ирина. — Ако хоћеш одвојене буџете, хајде да почнемо данас.
Олег је изашао из кухиње и тихо затворио врата, осмехујући се док је жвакао жилав хлеб. „Месец дана без маникира, и схватиће ко води кућу“, мислио је. Првих дана промена је деловала неприметно. Олег је уживао у својој „победи“: куповао бифтек и шампањац за себе, гледао ТВ, док је Ирина мирно седела и пила чај уз колачиће.
Али дошао је понедељак. Олег се пробудио на хладноћи; радијатори су једва грејали. Утрчао је у купатило, очекујући топлу воду, али славина је тек испуштала млаку.
— Ир! — викнуо је. — Шта је с бојлером? Ирина је изашла из спаваће собе, уредна и спремна за рад. За разлику од њега, био је блед и дрхтав.
— Бојлер је у реду. Само је остало горива. Наручила сам пелете и платила одржавање горионика. То није заједнички трошак, душо, то је приватна својина.
— А колико кошта?
— Двадесет хиљада месечно у сезони. Твој део је десет. Пребациш?
Олег је дубоко удахнуо.
— Десет хиљада за грејање? Јеси ли полудео?
— То је тржишна цена. Ако не желиш да платиш, немој. Поставићу електрични радијатор у радну собу, то ми је довољно. Након хладног туша, Олег је ушао у кухињу и видео упозорење на апарату за кафу: „Сервис“.
— Шта је сада ово?
— Потребне су оригиналне капсуле и средство за уклањање каменца, око пет хиљада. Пијем кафу у канцеларији, тако да ми не треба. Направио је инстант кафу из ормарића. Укус је био ужасан. Фрижидер, некада препун хране, сад је садржао само пакет тестенина, десет јаја и једну тетрагу млека.
— Где је храна? — намрштио се.
— У продавници — одговорила је Ирина, облачећи капут. — Сложили смо се: пола половина. Купила сам ти основне ствари: тестенину, кромпир, пилетину. Воће, орашасте плодове, слаткише… „глупости“, како си рекао. До среде Олег је схватио да његови прорачуни нису довољни. Мислио је да ће осамдесет хиљада бити довољно за породицу, али сада је видео стварне трошкове: кредит, бензин, храна — и шта је са Ирином?
У четвртак није имао чистих кошуља.
— Нестало нам је детерџента — објавила је Ирина. — Перем у фирми.
У петак се покварила бунарска пумпа, нестало је воде.
— Позовите техничара! — уздахнуо је Олег.
— Посета кошта пет хиљада, делови дванаест, рад пет. Делимо? — Ирина је отворила калкулатор. На картици је остало само осам хиљада.
— Одакле све ове цене? — промрмљао је. — Зашто раније нисмо овако живели?
— Јесмо — села је испред њега, гледајући га у очи. — Хоћеш ли да видиш прави рачун?
Распоредила је папире: кредит, храна, поврће, средства за чишћење, храна за мачке, витамини, одржавање апарата, порез, интернет, осигурање, поклони, дечија одећа… све је она плаћала.
— Али твоја плата… — замуцала је.
— Нисам само преводилац, Олеге. Водим локализацију једне међународне компаније. Зарађујем три пута више од твоје плате.
Тихо је закукала, без повреде његовог поноса. Олег је ћутао, док је готово болна тишина испунила кућу.