Михаил је раздражено одгурнуо тањир. У њему је остало само неколико жалосних нудли, једва покривених танким слојем сира. Вечера је пробудила у њему осећај потиснутог негодовања: цео дан је радио на градилишту, а код куће га је чекала „празна чинија“.
—Валија, не разумем… а главно јело? —покушао је да говори смирено, иако му је глас дрхтао од напетости.
—Где је месо? Где је бар сос? Ја сам мушкарац, треба ми снага, не овај пластични отпад. Валентина се чак није ни окренула. Стојала је поред судопера, усредсређена на чишћење старе таве. Њена леђа, умотана у огртач, личила су на камени зид: ни молбе ни критике нису могле да је пробију.
—Храна је у продавници, Миса —одговорила је сувим гласом, као комад старог хлеба—. На полици је. Лепа, свежа, упакована. Ти бираш, плаћаш, куваш. Од сада свако решава за себе. Зар то ниси решио пре месец дана? Михаил је остао непомичан, не знајући шта да каже. Сетио се последњег разговора у коме је Валија објавила да ће већину плате штедети у „личном штедном фонду“.
Сњарио је о новом ауту. Сергеј, комшија, већ је два пута променио ауто у једној години, а Михаил се осећао инфериорно поредећи „страно табло“ са својим двогодишњим аутом.
—Штедим за нешто важно, Валија! —устаде, а столица је зашкрипала под њим.
—Нам треба статус. Људи морају видети да смо добро. А ти правиш скандал због комада свињетине.
—Људи виде да Ромка више нема јакну од прошле године —одговорила је Валентина—. Кратки рукави, тесна рамена. Али то тебе не занима. Важно је шта ће Сергеј рећи о твом кожном салону.
У јединој соби која је служила и као дечја и као спаваћа соба, Ромка је радила домаћи задатак на малом столу, трудећи се да не омета родитеље.
Михаил је погледао и осетио пробадање кривице, које је брзо потиснуо, мислећи да је нови ауто такође за породицу.
—Статус је инвестиција! —рекао је, узевши јакну—. Ићи ћу да купим храну ако домаћица није запамтила како да нахрани мужа.
Изашао је у ходник, затварајући врата са треском. Влага са степеница га је обавила. Сишао је и ушао у најближи супермаркет, купивши готова јела за загревање. У џепу га је тјерала кривица: трошио је новац који је требао да иде у „штедни фонд“. Када се вратио, нашао је Валентину у дневној соби, седећи на фотељи и пажљиво проучавајући брошуру. На корицама — плаво море и палме на белом песку.
—И сад? —бацио је Михаил кесу са храном на сто—. Још један немогући сан?
—Немогући? —погледала га је Валија мирним и јасним очима—. Све сам израчунала. Током јесењег распуста идемо на плажу са Ромком. Резервисала сам путовање. Михаил је осетио како му се грло суши. Седео је и гледао је.
—Чијим новцем, ако могу да питам? Казала си да немамо!
—Немамо твојих, Миса. Али имамо мојих. Радила сам целу годину, преводила ноћу. Сачувала сам новац за одмор нашег детета. Он никад није видео море.
Сада ће видети.
—А ја? —плачљиво је упитао Михаил, пре него што се замислио—. Ја остајем сам? А ви ћете по плажама?
Валентина је подигла рамена. У том гесту било је толико равнодушности да се Михаил осећао чудно. Није био њен супруг; био је само неки комшија из стамбене зграде.
—Остаћеш са својим статусом —рекла је—. Пруфираћеш нови ауто, показаћеш га Сергеју. Можда чак и спаваш у њему ако желиш. Од сада живимо за себе. Ти — за себе, ми — за нас.
Устала је и почела да спрема ствари за Ромку за следећи дан. Михаил је пратио њене сигурне и одлучне покрете. Више није чекала његово одобрење. Није ништа желела. Једноставно је живела свој живот, у којем је за њега било све мање места.
Михаил је изашао на балкон. Испод, под светлом фенера, био је комшијин ауто. Огроман SUV, заузимао пола тротоара. Сергеј се хвалио снагом, али Михаил је знао да комшија живи сам: жена му је отишла пре шест месеци, неспособна да поднесе бескрајне дугове и „куповине за статус“.
Замислио је себе тамо. Седећи у новом црном џипу, са мирисом скупе коже у кабини, газећи на гас док мотор задовољно мрмља.
Онда се враћао у празан стан, са кесом готових јела. Тишина у соби. Нико није питао како је прошао дан. Нико га није грлио.
Син му није долазио да покаже оцене. Ромка ће памтити море. Памтиће како ју је мајка тамо водила. За оца ће памтити само да увек штеди за „електричну плочу“. Хладан ваздух смирио је његов бес. Михаил се вратио унутра. Валентина је већ гасила светло, остављајући само лампу на синуовом столу.
—Валу… —шапутао је он.
—Спавај, Миса. Јутре устајемо рано. Ти на посао, ја у банку —да платим остатак за путовање.
Михаил се ослонио на њу, покушавајући да не производи звук. Гледао је у плафон док је светло са улице плесало. „Штедни фонд“ сада је изгледао као гомила непотребних ствари. Морао је нешто да промени. Сада. Пре него што тиркизно море са брошуре избрише траг обичног живота.
—Нећу џип —рекао је у мраку. Валентина је стала. Слушала је његово прекинуто дисање.
—Сериозно говорим, Валу. Јутре ћу искористити све што сам сачувала. Додаћемо на твој новац. Купићемо опрему за пливање за Ромку. И моју карту… ако, наравно, желиш да будем са тобом. Тишина је трајала. Михаил је у мислима прешао хиљаде одбијања. Онда је Валентинна рука пронашла његову испод покривача. Није је стискао, само додирнуо — и то је било довољно.
—Храна је у продавници, Миса —шапнула је—. Али породица је овде. Запамти то.
—Запамтио сам —уздахнуо је он.
Следећег јутра кућа је мирисала на боровнички пудинг и свежину. Михаил је устао рано, отишао у куповину и сам припремио доручак. Ромка, видећи пун тањир, изненадила се оцем. Михаил јој је намигнуо.
—Припреми се, херојић. Вечеас ћемо изабрати маску и пераје. Без опреме, дубина је опасна.
Валентина се осмехнула. Осмех који је Михаил волео пре година: топао, искрен, без трага увреде.
Михаил је схватио: право срећа није „радити шта хоћеш“, већ када твоје жеље срећу радост оних које волиш. Сергеј се хвалио новом гумом. Михаил га је слушао тренутак, климнуо главом и вратио се кући. Било је важнијих ствари: да прегледа водич и одлучи прво у који делфинаријум ће ићи.
Срећа није у статусу. Срећа је када имаш за кога да купиш месо за вечеру и с ким да делиш тиркизни залазак сунца над морем