Док сам пролазио уском, старом улицом надомак наше куће — истом оном коју познајем још од детињства — нешто необично ми је привукло пажњу.
На земљи је лежао предмет који је на први поглед личио на саксофон. Застао сам. Помислио сам да га је неко одбацио, али што сам му био ближе, срце ми је све брже куцало. У том призору било је нечег тихо узнемирујућег.
Јутро је било хладно. Сунце се још није пробило кроз влажну маглу, а ваздух је носио слани мирис мора. Наше село је близу обале и навикли смо на чудне ствари које таласи понекад избаце, али овако нешто никада раније нисам видео.
Сагнуо сам се да боље осмотрим „саксофон“. Хладан је метално пресијавао и чинило ми се да се помера — готово неприметно. Тада сам схватио да то није предмет.
Тело му је било дугачко и танко, један крај је подсећао на отвор инструмента, док је други имао млечни сјај. Облик је асоцирао на музички инструмент, а ипак је деловао живо.
У том тренутку поред мене је застао старији сељанин, приметивши моју збуњеност. Осмехнуо се благо.
„Дошло је из мора“, рекао је тихо. „То није одбачена ствар, већ живо биће. Копно га плаши.“
Објаснио ми је да се ови крхки морски организми понекад нађу на обали када се морско дно узбурка, али да без воде не могу дуго да опстану.
Пажљиво сам подигао мало створење и однео га до оближње локве у којој се вода задржава сваког јутра. Срце ми је снажно лупало, као да у рукама носим тежину читавог тренутка.
Када сам га спустио у воду, најпре се кретало несигурно, а затим све слободније.
Осмехнуо сам се, осетивши олакшање. Знао сам да сам учинио исправну ствар. Док сам се враћао кући, размишљао сам колико је лако проћи поред чуда ако не гледамо пажљиво.
То јутро ме је научило да и најмање, најчудније живо биће носи борбу, живот и значај. А понекад оно необично није далеко — лежи ту, на улици, одмах поред наше куће.