Аутор кратких прича назива се писцем кратких прича, док се збирка његових дела означава као збирка кратких прича. Она обухвата уметничка прозна остварења краћег обима од романа.
При томе је важно нагласити да кратку причу не треба поистовећивати са енглеским појмом novel, који означава роман у савременом смислу.
Корени кратке приче сежу до народних приповедних жанрова преношених усменом традицијом, попут легенди, поучних алегорија и парабола.
За разлику од сложенијих наративних облика, кратка прича обично има мали број ликова и заснива се на једном, ређе на више заплета, усмерених ка јасно истакнутом централном проблему.
Кратке приче појединих аутора често показују цикличну структуру. Према устаљеној књижевној пракси, оне се најпре објављују у периодици, да би касније биле сабране и публиковане у збиркама.
Класична новела најчешће је грађена од увода, кулминације и разрешења, мада је овај модел пре свега својствен традиционалним формама.
Још су романтичарски писци с почетка XIX века посебно истицали један од кључних елемената новеле — изненадни и оштар преокрет у радњи, познат као pointe. Он одговара тренутку препознавања, односно перипетији, како је описана у Аристотеловој Поетици.