Деведесетшестогодишња Мери живела је на рубу града, у шармантној старој кући испуњеној успоменама и тихим осећајем мира. Њен комшија Арнолд био је бескућник који је већину дана проводио у оближњем парку, седећи на сунцу и посматрајући пролазнике.
Кад год би га угледала, Мери би му упутила топао, искрен осмех.
Али њихов однос није се заустављао на кратком поздраву. Редовно му је доносила топао оброк или чисту одећу — мале гестове који су му улепшавали дане и враћали осећај достојанства.
Мери је знала колико једноставан чин доброте може значити, нарочито онима који живе у сиромаштву.
За њу је брига о другима била природна ствар: понекад је довољно врло мало да се у нечијем срцу поново распламса нада и подсети га да је важан.