Касандра је зурила у ултразвучни екран, док јој је срце ударало о ребра. У једном тренутку, све што је веровала да зна о свом питону, Реџију, срушило се као кула од карата.
Плашила се болести, можда неког органског поремећаја, али истина је била далеко мрачнија. Хладна језа јој је прострујала кичмом. Како је могла бити тако слепа?
Сваки пут када би Реџи клизио преко њеног тела, сваки покрет који је тумачила као нежност — сада се указивао као злокобна претња.
Спавање с њим није био чин љубави, већ тиха припрема за смрт. У почетку се држала правила: тераријум, температура, нега. Али самоћа је била подмукла. Касандра није желела само љубимца; жудела је за блискошћу. Тако је Реџи завршио у њеном кревету.
А онда је уследила промена. Престао је да једе. Пилетина, зечеви — све је одбијао. Његов чудан немир коначно ју је натерао да потражи помоћ.
Али речи ветеринарке, др Хенсон, погодиле су је јаче од било ког угриза:
„Разумем вашу везаност,“ рекла је докторка мирним, али озбиљним гласом, „али морате схватити да је ово дивља животиња.
Његова близина није љубав. Питони могу недељама да гладују… чувајући место за већи плен. Колико видим, он управо то ради — празни стомак за вас.“
Касандрин свет се заљуљао. Све оне ноћи када је мислила да он тражи уточиште, он је заправо вршио мерење. Реџи је није волео; он ју је чекао.
„Не… то је немогуће,“ прошапутала је, гласа сломљеног неверицом. „Реџи ме никада не би повредио.“
Докторка је дубоко уздахнула: „Мислите на своју безбедност. То није напуштање, то је спасавање живота — и вашег и његовог.“ Касандра је спустила поглед. Срце је вриштало у протесту, али разум је, хладан и неумољив, већ донео једину могућу одлуку.