Moja svekrva je usred dnevne sobe, pred celom porodicom, odjednom dobacila: — Nemoj da glumiš kraljicu, pašće ti kruna s glave!
Nekoliko sekundi niko nije rekao ni reč. Havijer je prestao da sipa vino. Njegova sestra polako je spustila viljušku. Čak je i Karmen, moja svekrva, izgledala kao da očekuje da ću uraditi ono što sam uvek radila: neprijatno se nasmešiti, promeniti temu i praviti se da uvredu nisam ni čula.
Ali te nedelje više nisam imala nameru da se pretvaram.
Spustila sam čašu na sto i pogledala je pravo u oči.
— Onda vi prvo skinite svoju. U mom stanu vam posebno smešno stoji.
Tišina koja je usledila bila je još neprijatnija. Karmen je širom otvorila oči.
— Šta si mi upravo rekla?
— Odlično ste me čuli. Havijer je tiho izgovorio moje ime.
— Elena…
Podigla sam ruku.
— Ne. Ovog puta ne.
Predugo sam ćutke gutala njene komentare.
A sve je počelo šest nedelja ranije, kada nas je Karmen pozvala i rekla da privremeno mora da napusti svoj stan jer će menjati cevi u celoj zgradi.
— Biće to četiri ili pet dana — uveravao me je Havijer. — Najviše nedelju dana.
Pristala sam.
Bila je njegova majka.
Šta je trebalo da uradim?
Prve večeri pripremila sam joj gostinsku sobu, stavila čistu posteljinu, ostavila nove peškire u kupatilu i oslobodila deo ormara da može da smesti svoju odeću.
Karmen je stigla sa tri kofera.
To je već trebalo nešto da mi kaže.
Trećeg dana preuredila je moju kuhinju.
Kada sam se vratila s posla, čaše su bile u drugom ormariću, začini su promenili mesto, a moji tiganji bili su naslagani na sasvim drugoj polici.
— Ovako je mnogo praktičnije — rekla je.
Nisam se raspravljala.
Petog dana premestila je biljke u dnevnoj sobi jer, prema njenim rečima, nisam znala da iskoristim prirodno svetlo.
Sedmog dana počela je da odlučuje šta ćemo kupovati u supermarketu.
— To ulje je preskupo.
— Taj deterdžent ništa ne valja.
— Zašto kupuješ tu kafu?
— Havijer je oduvek više voleo drugu marku.
Kad god bih se požalila, Havijer bi odgovorio isto:
— Pusti je. Znaš kakva je mama.
Ta rečenica počela je da mi izaziva alergiju.
„Znaš kakva je mama.“
Kao da je njen karakter neka vremenska nepogoda protiv koje niko ništa ne može.
Prošle su dve nedelje.
Onda tri.
Radovi u njenoj zgradi su završeni.
Ali Karmen nije otišla.
Prvo je rekla da još ima previše prašine.
Zatim da lift ne radi kako treba.
Onda da bi radije sačekala još nekoliko dana jer je veoma umorna.
Kada je počela četvrta nedelja, direktno sam pitala Havijera:
— Kada tvoja majka odlazi?
Izbegao je moj pogled.
— Ne znam.
— Kako ne znaš?
— Ovde joj je lepo.
Samo sam ga gledala.
— Havijere, nisam te pitala da li joj je lepo. Pitala sam te kada se vraća svojoj kući.
— Nemojmo praviti problem od ovoga.
Tada sam shvatila da već imamo problem.
I to prilično veliki.
Jer Karmen se više nije ponašala kao gošća.
Ponašala se kao vlasnica.
Počela je „slučajno“ da otvara našu poštu.
Ulazila je u našu spavaću sobu bez kucanja.
Jednog jutra pronašla je račun na mom radnom stolu i pitala me zašto sam potrošila toliko novca na lampu.
— Zato što mi se dopala.
— Nije ni čudo što moj sin nikada ništa ne uštedi.
Pogledala sam je.
— Ja sam je platila.
— Novac u braku pripada oboma.
— Onda se ni vas ne tiče.
Nije odgovorila.
Ali iste večeri čula sam kako Havijeru u kuhinji govori:
— Tvoja žena postaje previše bezobrazna.
A Havijer je ćutao.
To me je zabolelo više od njenog komentara.
Sledeće nedelje pozvali smo na ručak Havijerovu sestru, njenog muža, jednu tetku i dvojicu rođaka.
Ja sam pripremila gotovo sve. Karmen je, međutim, celo jutro izdavala naređenja.
— Stavi beli stolnjak.
— Nemoj koristiti te tanjire.
— Dobre čaše su gore.
— Salati treba još soli.
U početku nisam odgovarala.
Onda je stigla njena sestra, a Karmen je otvorila vrata i rekla:
— Ulazite, ulazite. Osećajte se kao kod svoje kuće.
Okrenula sam se iz kuhinje.
Ta rečenica mi je zasmetala, ali odlučila sam da je pustim.
Tokom ručka Karmen je nastavila da se ponaša kao domaćica.
Pitala je ko želi još mesa.
Odlučivala je gde će ko sedeti.
Čak je bez pitanja uzela bocu vina iz našeg malog ormarića. Kada je njena sestra pohvalila dnevnu sobu, Karmen se ponosno nasmešila.
— Ja sam Havijeru rekla da kauč treba da stoji baš na toj strani.
To nije bila istina.
Bila je to moja ideja.
Ali ni tada nisam ništa rekla.
Sve dok razgovor nije prešao na odmor.
Havijer je spomenuo da razmišljamo da u oktobru otputujemo na nedelju dana.
Karmen se namrštila.
— Opet putujete?
— Skoro dve godine nigde nismo išli — odgovorila sam.
— Pa, neki ljudi znaju i da ostanu kod kuće.
— A neki znaju i kada treba da se vrate u svoju — rekla sam.
Havijer me je istog trenutka pogledao.
Karmen je spustila viljušku.
— Je li to meni govoriš?
— Ako mislite da se odnosi na vas, verovatno postoji razlog.
Njena sestra pokušala je da promeni temu.
Ali Karmen se već zahuktala.
— Otkad ste kupili ovaj stan, postala si nepodnošljiva.
To me je nateralo da se nasmešim.
— Otkad smo ga kupili?
— Da. Kao da si zbog četiri lepa zida sada bolja od svih ostalih.
— Mama — umešao se Havijer — pusti to.
Ali Karmen nije stala.
— Ne, Havijere. Neko mora da joj kaže. Tvoja žena šeta ovuda kao da je kraljica.
Pogledala sam je.
— Zato što je ovo moja kuća.
— Ovo je i kuća mog sina.
— Naravno da jeste.
— Onda ni ja ovde nisam stranac.
— Nisam rekla da jeste.
— Ali ponašaš se prema meni kao da moram da tražim dozvolu čak i da dišem.
Nisam mogla da se ne nasmejem.
— Dozvolu? Premestili ste stvari po mojim ormarićima, otvarate našu poštu, ulazite u našu spavaću sobu i živite ovde više od mesec dana nakon što su radovi u vašem stanu završeni. Za šta ste me tačno pitali za dozvolu?
Za stolom je zavladala tišina.
Karmen je pocrvenela.
— Radim to zato što neko mora da održava ovu kuću kako treba.
— Kuća je bila sasvim u redu pre nego što ste vi došli.
— To ti kažeš. — Da. Ja kažem.
Ustala je sa stolice.
— Slušaj, Elena, nemoj da glumiš kraljicu, pašće ti kruna s glave.
I tada sam konačno izgovorila rečenicu koju sam nedeljama držala u sebi.
— Onda vi prvo skinite svoju. U mom stanu vam posebno smešno stoji.
Karmen se ukočila.
— Tvom stanu?
— Da.
— Valjda misliš vašem stanu.
Pogledala sam Havijera.
Na trenutak je zatvorio oči.
Tada sam nešto shvatila.
Karmen nije znala.
Nasmešila sam se, ali bez trunke veselja.
— Ne. Mislim na moj stan.
— Elena… — promrmljao je Havijer.
Ali već je bilo kasno.
Karmen se glasno nasmejala.
— Ma daj, molim te. Moj sin plaća ovu kuću otkad ste se venčali.
Ustala sam i prišla komodi u dnevnoj sobi.
Otvorila sam drugu fioku.
Tamo sam držala plavu fasciklu sa važnim dokumentima. Spustila sam je na sto.
— Onda je možda pravo vreme da nešto razjasnimo.
Izvadila sam vlasnički list.
Stan sam kupila dve godine pre nego što sam se udala za Havijera.
Učešće sam platila svojom ušteđevinom i delom novca koji sam nasledila od bake.
Kada smo se venčali, još je ostalo kredita, ali sam tokom narednih godina nastavila da plaćam najveći deo rata.
Havijer je učestvovao u zajedničkim troškovima.
Nikada nismo imali problem s tim.
Sve dok njegova majka nije počela da priča potpuno drugačiju priču.
Gurnula sam dokument prema Karmen.
— Pročitajte ime.
Nije ga ni dotakla. — Ne moram ništa da čitam.
— Pre pet minuta ste bili veoma zainteresovani da saznate ko je kraljica ove kuće.
— Elena, dosta — rekao je Havijer.
Pogledala sam ga.
— Ne. I ti ćeš ovo saslušati.
Izraz lica mu se promenio.
— Šta hoćeš da kažeš?
— Hoću da kažem da te šest nedelja molim da postaviš granice, a ti mi šest nedelja odgovaraš: „Mama je takva.“
Karmen se umešala.
— Ne uvlači mog sina u ovo.
Pogledala sam je.
— Vaš sin je u ovome od trenutka kada je odlučio da ćuti.
Havijer je ustao.
— U pravu si.
Niko to nije očekivao.
Ni ja.
Karmen se okrenula prema njemu.
— Šta?
— Kažem da je u pravu, mama.
— Ti staješ na njenu stranu?
Havijer je duboko udahnuo.
— Ne stajem ni na čiju stranu. Kažem da smo dozvolili da ovo ode predaleko.
— Mi?
— Ja. Uglavnom ja.
Karmen je izgledala kao da ne može da poveruje šta čuje.
— Posle svega što sam učinila za tebe…
— Nemoj počinjati s tim.
Bio je to prvi put da sam čula Havijera da je tako prekida.
— Došla si na nekoliko dana. Prošlo je šest nedelja. Radovi su završeni pre skoro mesec dana.
— Ti mene izbacuješ? Havijeru je trebalo nekoliko sekundi da odgovori.
— Da.
Karmen je prebledela.
— Zbog nje?
— Ne. Zbog nas.
Pokazala je prstom prema meni.
— Otkad si s ovom ženom, više nisi isti.
Otvorila sam usta, ali Havijer je progovorio pre mene.
— Imam četrdeset tri godine, mama. Možda je problem u tome što si očekivala da zauvek ostanem isti onaj momak od dvadeset.
Niko više nije ni pipnuo hranu.
Karmen je otišla u sobu.
Skoro dvadeset minuta slušali smo otvaranje i zatvaranje fioka i vrata, kao i zvuk rajsferšlusa na koferima.
Porodica je počela diskretno da odlazi.
Kada se Karmen ponovo pojavila, nosila je dva kofera.
Treći je još bio u sobi. Zaustavila se ispred mene.
— Nadam se da si sada zadovoljna.
Odmahnula sam glavom.
— Nisam.
— Tako izgleda.
— Nisam želela da vas izbacim. Želela sam da poštujete moj dom.
— Isto ti dođe.
— Ne. Nije isto.
Havijer je uzeo jedan njen kofer.
— Odvešću te kući.
Karmen mu je sklonila ruku.
— Ne treba mi ništa od tebe.
Izašla je i zalupila vratima.
Havijer je nekoliko sekundi samo gledao u njih.
Zatim je seo.
Počela sam da sklanjam tanjire.
— Ostavi ih — rekao je.
— Moramo da počistimo.
— Elena. Zaustavila sam se.
— Oprosti mi.
Nisam odmah odgovorila.
Nastavio je:
— Mislio sam da time što izbegavam svađu s njom čuvam mir. A zapravo sam te ostavljao samu da sve trpiš.
Te reči su mi zaista nešto značile.
Sela sam preko puta njega.
— Ne želim da biraš između svoje majke i mene.
— Znam.
— Ali isto tako više nikada neću dozvoliti da se osećam kao gost u sopstvenoj kući.
Havijer je klimnuo glavom.
— Neće se ponoviti.
Karmen nas skoro dve nedelje nije zvala.
Onda je pozvala Havijera.
Nije se izvinila.
Ali više se nije pojavljivala bez najave.
A kada je skoro mesec dana kasnije konačno došla na kafu, dogodilo se nešto što me je iznenadilo.
Pozvonila je. Sačekala je ispred vrata. A kada je ušla, pitala je:
— Gde da ostavim torbu?
Nasmešila sam se.
— Gde god želite.
Pogledala je prema dnevnoj sobi, pa prema meni.
Na trenutak sam pomislila da će opet nešto reći o kraljicama i krunama.
Ali nije.
Samo je odgovorila:
— Hvala.
Možda to nije bilo izvinjenje.
Ali bio je početak.
Jer sam tog dana shvatila da problem nikada nije bio u tome ko nosi krunu.
Problem je bio u tome što se predugo niko nije usuđivao da kaže Karmen da joj u tuđoj kući nikakva kruna nije potrebna.