Glas moje svekrve odjeknuo je kuhinjom baš u trenutku kada sam zatvarala vrata frižidera.
— Opet si uzela moju hranu bez pitanja?
Zastala sam sa pakovanjem sira u ruci i pogledala je. Karmen je stajala pored stola prekrštenih ruku, sa izrazom lica koji sam već predobro poznavala: stisnute usne, podignute obrve i potpuno uverenje da ima pravo da od mene traži objašnjenje.
Pogledala sam sir.
Zatim frižider. Pa ponovo nju.
— Tvoju hranu?
— Da, moju hranu — odgovorila je. — Taj sir sam juče kupila. Nedostaju i dva jogurta, a neko je otvorio šunku.
Bilo je osam i dvadeset ujutru.
Još nisam ni popila kafu.
I, iskreno, taj razgovor mi je bio poslednje što mi je trebalo.
— Karmen, ja živim ovde.
— I kakve to veze ima?
— Vadim hranu iz sopstvenog frižidera.
Kratko se, podrugljivo nasmejala.
— To što je nešto u frižideru ne znači automatski da pripada tebi.
U tome je bila u pravu.
Problem je bio samo u tome što je Karmen izgleda zaboravila jedan mali detalj.
Frižider je bio moj.
Kao i kuhinja.
Kao i ceo stan.
Moja svekrva je kod nas živela skoro četiri meseca.
Kada je došla, trebalo je da ostane dve nedelje.
U njenom stanu su trajali radovi nakon pucanja cevi. Morali su da podignu deo poda u kupatilu i zamene nekoliko instalacija.
— Biće to samo nekoliko dana — obećao mi je moj muž Havijer. — Gde želiš da moja majka ode?
Nisam imala ništa protiv.
Pripremila sam gostinsku sobu.
Oslobodila joj jednu policu u kupatilu.
Napravila mesta u ormaru.
Čak sam ispraznila dve kuhinjske fioke kako bi Karmen mogla da smesti svoje stvari.
Dve nedelje pretvorile su se u mesec.
Zatim u dva.
Radovi su bili završeni već šest nedelja.
Ali Karmen je i dalje bila kod nas.
Uvek bi se pojavio neki novi razlog.
Prvo je tvrdila da u njenom stanu još ima previše prašine.
Zatim je čekala da joj postave zavese.
Onda joj je miris farbe navodno izazivao glavobolju.
Na kraju je prestala čak i da traži izgovore.
Jednostavno je ostala.
A malo-pomalo počela je da se ponaša kao da je kuća njena.
Premestila je moje tanjire jer su, prema njenim rečima, bili „pogrešno složeni“.
Premestila je začine.
Bacila je dve biljke sa terase jer su „privlačile insekte“.
Preuredila je ormar u hodniku bez pitanja.
Jednog jutra pronašla sam sredstva za čišćenje ispod sudopere jer je Karmen odlučila da joj je ormar u kojem sam ih držala potreban za njene kese.
Kad god bih se pobunila, Havijer bi govorio isto:
— Kler, nemoj da praviš dramu zbog gluposti.
I tako sam mesecima gutala sitne neprijatnosti.
Sve dok nije počeo problem sa hranom.
Karmen je u početku kupovala svoje namirnice.
Ne zato što sam ja to tražila.
Sama je insistirala.
— Imam svoje navike — rekla je. — Ne želim da zavisim ni od koga.
Odlično.
Dala sam joj celu jednu policu u frižideru.
Ali posle nekoliko nedelja jedna polica više nije bila dovoljna.
Njene namirnice zauzele su dve.
Zatim deo treće.
Onda i fioku za povrće.
Jednog dana otvorila sam frižider i ugledala male bele nalepnice na nekoliko pakovanja.
„KARMEN“.
Sir.
Jogurti.
Puter.
Šunka.
Sok.
Čak i kutija jaja.
Pomislila sam da je smešno, ali ništa nisam rekla.
Sve do tog jutra.
— Uzela sam samo jednu krišku sira — rekla sam.
— Nije u tome problem.
— U čemu je onda?
— Uzimaš moje stvari bez pitanja.
Spustila sam pakovanje na kuhinjsku radnu ploču.
— Karmen, koliko puta si koristila moje mleko?
Trepnula je.
— To je drugačije.
— Moju kafu?
Ćutanje.
— Moje maslinovo ulje?
— Nećemo valjda sada praviti spisak.
— Povrće koje kupujem svake nedelje?
— Svi živimo zajedno.
Nasmešila sam se.
— Upravo tako.
Moj odgovor joj se nije dopao.
— Ali ja svoje stvari plaćam.
— I ja svoje.
— Onda ne diraj moje.
U tom trenutku Havijer je ušao u kuhinju.
Košulja mu je bila napola zakopčana, a pogled prikovan za telefon.
— Šta se dešava?
Karmen se istog trenutka okrenula prema njemu.
— Tvoja žena opet uzima moje namirnice.
Havijer je podigao pogled.
— Kler…
Taj ton.
Već sam znala šta sledi.
— Nemoj ni da počinješ — rekla sam.
— Mama kupuje određene stvari za sebe. Samo treba da je pitaš.
Zurila sam u njega.
— Ozbiljno?
— Ništa te ne košta.
— Odlično.
Otvorila sam frižider.
— Onda ćemo ovo lepo da organizujemo kako treba.
Karmen se nasmešila, uverena da je pobedila.
— Upravo to govorim od početka.
Izvadila sam sir i stavila ga na sto.
Zatim jogurte.
Šunku.
Puter.
Jaja.
Sok.
Teglu maslina.
Dve posude sa pripremljenom hranom.
Sve na čemu je bila nalepnica sa njenim imenom.
Karmen me je posmatrala sa očiglednim zadovoljstvom.
— Tako je. Kada sam završila, zatvorila sam frižider.
— Još nešto?
Pokazala je na pakovanje lososa.
— I to.
Izvadila sam ga.
— A ona flaša?
I ona je završila na stolu.
Na kraju je praktično pola Karmenine kupovine bilo ispred nje.
— Savršeno — rekla sam.
— Tako više neće biti zabune — odgovorila je.
— Upravo tako.
Uzela sam šolju i počela da spremam kafu.
Havijer je namrštio čelo.
— A gde će mama sada držati sve ovo?
Pogledala sam ga.
— Ne znam.
Karmen je prestala da se smeši.
— Kako to misliš, ne znaš?
— Lepo. Ne znam.
— Vrati sve u frižider.
— Ne.
Nastala je tišina.
— Šta si rekla?
Naslonila sam se na kuhinjsku radnu ploču.
— Rekla si da ne želiš da diram tvoje namirnice. U redu. Ali da bih uzela bilo šta iz ovog frižidera, moram da pomeram tvoje kutije, kese i posude. Zato, da bismo izbegli buduće probleme, najbolje je da svoje stvari držiš negde drugde.
Karmen je širom otvorila oči.
— Izbacuješ me iz frižidera?
— Poštujem tvoje granice.
Havijer je uzdahnuo.
— Kler, ovo je detinjasto.
— Ne. Detinjasto je lepiti svoje ime na jaja u tuđoj kući.
Karmen je udarila dlanom o sto.
— I ja živim ovde!
— Privremeno.
— Ovde sam četiri meseca!
— Upravo tako.
Ta rečenica ju je na nekoliko sekundi potpuno ućutkala.
Havijer se umešao.
— Nemojmo sada da mešamo stvari.
— Zašto da ne? — upitala sam. — Radovi u stanu tvoje majke završeni su pre šest nedelja.
Karmen se ukočila.
— Još nije spreman za život.
— Bila sam tamo u utorak.
Izraz njenog lica se promenio.
Havijer me je takođe iznenađeno pogledao.
— Bila si u njenom stanu?
— Jesam.
U utorak sam išla sa Karmen jer je rekla da mora da pokupi neka pisma.
Stan je bio besprekorno sređen.
Novi pod. Završeno kupatilo.
Postavljene zavese.
Nikakav miris farbe.
Na stolu je čak stajala vaza sa svežim cvećem.
— Stan je potpuno useljiv.
— O tome ću ja odlučiti — odgovorila je Karmen.
— Naravno. Ali ja odlučujem ko živi u mojoj kući.
— Našoj kući — ispravio me je Havijer.
Polako sam odmahnula glavom.
— Ne, Havijere.
Karmen ga je pogledala.
On je ćutao.
Zatim je ponovo pogledala mene.
— Šta to treba da znači?
— Tačno ono što sam rekla.
Taj stan sam kupila tri godine pre nego što sam upoznala Havijera.
Vlasnički list glasio je isključivo na moje ime.
Kada smo se venčali, Havijer se uselio kod mene.
Nikada mi nije smetalo da ga nazivamo „našim domom“. Ali pravno je stan i dalje bio samo moj.
A Karmen je to znala.
Ili je bar trebalo da se toga seti.
— Ne možeš to koristiti protiv nas — rekao je Havijer.
— Ne koristim ništa protiv bilo koga. Samo podsećam na činjenicu jer se tvoja majka već četiri meseca ponaša kao vlasnica.
Karmen je ustala.
— Nikada ti nisam pokazala nepoštovanje.
Nasmejala sam se bez trunke veselja.
— Juče si bacila moj hleb jer si rekla da zauzima previše mesta.
— Bio je tvrd.
— Kupila sam ga tog jutra.
Tišina.
— Prošle nedelje si premestila moje tiganje u drugi ormar.
— Zato što su bili pogrešno složeni.
— Bacila si biljku.
— Bila je napola suva.
— Sklonila si moje peškire iz kupatila.
— Nisu se uklapali.
— A sada mi zabranjuješ da pojedem jednu krišku sira iz frižidera koji sam ja kupila i koji stoji u kuhinji koju sam takođe ja platila.
Karmen je pocrvenela.
— Zato što sam ja platila taj sir!
— Odlično.
Otvorila sam jednu fioku i izvadila fasciklu.
Spustila sam je na sto.
Havijer me je zabrinuto pogledao.
— Šta je to?
Unutra je bilo nekoliko računa.
Struja.
Voda.
Internet.
Održavanje zgrade.
Osiguranje.
— Pošto ćemo već sve tako precizno da delimo, hajde da to uradimo kako treba.
Karmen nije rekla ništa.
— Četiri meseca živiš ovde. Nisam ti tražila ni dinara za struju, vodu, grejanje ili hranu. Ni za sobu. Čak ni za deterdžent kojim pereš svoju odeću.
— Sada želiš da mi naplatiš?
— Ne.
Zatvorila sam fasciklu. — Želim da shvatiš koliko je ova rasprava besmislena.
U kuhinji je zavladala potpuna tišina.
Onda je Karmen pokazala na hranu na stolu.
— I šta sada očekuješ da uradim sa ovim?
— Imaš dve mogućnosti.
— Da čujem.
— Možeš da deliš frižider kao normalna osoba i prihvatiš da će neko ponekad uzeti jogurt ili krišku sira, isto kao što i ti koristiš naše stvari.
Napravila sam kratku pauzu.
— Ili možeš sebi da kupiš poseban frižider.
Karmen me je pogledala kao da sam je upravo uvredila.
— Poseban frižider?
— Da.
— A gde bih, molim te, trebalo da ga stavim?
— U svom stanu.
Havijer je zatvorio oči.
— Kler…
Ali ovoga puta nisam stala.
— Zapravo, mislim da je to najbolje rešenje.
Karmen je ostala nepomična.
— Izbacuješ me?
— Kažem ti da je tvoj privremeni boravak završen.
— Ja sam majka tvog muža!
— I imaš sopstveni stan.
— Havijere, hoćeš li stvarno dozvoliti ovo?
Moj muž je ćutao.
Njegova majka ga je gledala, čekajući reakciju.
— Havijere!
Konačno je progovorio.
— Mama… tvoj stan je već završen. Karmen kao da nije mogla da veruje svojim ušima.
— I ti?
— Nije to…
— Naravno da jeste!
Zgrabila je pakovanje sira sa stola.
— Posle svega što sam učinila za tebe.
— Mama…
— Ne. Sada mi je potpuno jasno koje je moje mesto u ovoj porodici.
Pogledala sam na sat.
8:43.
U devet sam imala sastanak.
— Karmen, niko to ne govori.
— Ne treba mi vaša milostinja!
Počela je da skuplja svoje namirnice.
— Odlično — odgovorila sam.
Zastala je.
Verovatno je očekivala da ću pokušati da je smirim.
Nisam.
— Otići ću još danas.
— U redu.
Havijer me je pogledao.
Karmen je stisnula usne.
— I više vam nikada neću smetati.
— To zavisi od tebe.
Izašla je iz kuhinje sa dve kese pune hrane. Nekoliko sekundi čuli su se samo njeni koraci u hodniku.
A onda se jedna vrata snažno zalupiše.
Havijer se spustio na stolicu.
— Mogla si ovo drugačije da rešiš.
Sipala sam sebi kafu.
— Već četiri meseca pokušavam da rešavam drugačije.
Nije odgovorio.
Tog popodneva Karmen je spakovala kofere.
Havijer joj je pomogao da ih odnese do automobila.
Nisam se raspravljala.
Nisam ništa komentarisala.
Nisam pokušavala da je nagovorim da ostane.
U pola osam vrata su se zatvorila za njom.
Prvi put posle nekoliko meseci u stanu je zavladala potpuna tišina.
Ušla sam u kuhinju.
Otvorila frižider.
Dve police bile su gotovo potpuno prazne.
Nasmešila sam se.
Ali priča se tu nije završila.
Tri dana kasnije Havijera je pozvala majka.
Razgovarali su u dnevnoj sobi, a ja sam iz kuhinje čula njegov glas.
— Kako misliš da ne može da stane?
Pauza.
— Mama, kupila si ogroman frižider.
Nova pauza.
Havijer je prešao rukom preko lica.
— Pa vrati ga.
Provirila sam iz kuhinje.
— Šta se desilo?
Prekrio je telefon rukom.
— Mama je kupila novi frižider.
Morala sam da zadržim smeh.
— I?
— Kaže da je prevelik za njenu kuhinju.
Gledala sam ga dve sekunde.
— Baš šteta. Havijer se jedva primetno nasmešio.
Zatim se vratio razgovoru.
— Mama, Kler kaže…
Podigla sam prst.
— Ne mešaj moje ime.
Odmah se ispravio.
— Ja kažem da ga vratiš.
Vratila sam se u kuhinju.
Otvorila naš frižider, izvadila sir koji sam tog jutra kupila i napravila sebi sendvič.
Iz dnevne sobe još sam čula Karmen kako se žali preko telefona.
Ali ovog puta njen glas je zvučao daleko.
Tačno tamo gde je i trebalo da bude.