Na prvi pogled, ova rečenica je zazvučala lagano, gotovo kao šala. Ali Andre je odmah shvatio da njegova supruga govori ozbiljno. Polako je okrenuo glavu prema njoj, nekoliko sekundi gledao u njeno lice i čak prestao da prelistava fotografije na telefonu koje je malo pre toga pokazivao svom ocu.
U dnevnoj sobi seoske kuće već se okupila cela porodica. Tu su bili Andreovi roditelji, njegova sestra Irina sa mužem Vladislavom, tetka Svetlana Arkadijevna, stric Genadij i još nekoliko rođaka.
Kroz širom otvorene prozore ulazila je toplota julske večeri. U vazduhu su se osećali miris zemlje zagrejane suncem, svežeg mirođije iz bašte i dim roštilja iz komšiluka.
U dvorištu cvrčci nisu prestajali da se oglašavaju, a iza ograde su se deca raspravljala ko će prvi voziti bicikl.
Ova kuća pripadala je Veroniki. Nasledila ju je od svog dede mnogo pre nego što se udala i godinama se sama brinula o njoj, sa strpljenjem i ljubavlju. To je bilo mesto puno uspomena — mesto gde je mogla da okupi ljude koje voli oko velikog stola, gde bi se svi zajedno smejali i razgovarali do kasno u noć.
U početku je Veronika zaista volela ta okupljanja. Uživala je da vidi kako se kuća puni glasovima, kako razgovori dopiru iz kuhinje i kako se miris jela koja su se dugo pripremala širi prostorijama dok rođaci pričaju o svom životu.
Nije brojala sate provedene u kupovini, duge dane pored šporeta niti energiju koju je ulagala da sve bude savršeno.
U početku su svi pomagali. Neko bi doneo meso. Drugi bi kupio povrće ili piće. Žene su pomagale u kuhinji, muškarci su nameštali stolove i spremali vatru, a na kraju večeri svi bi zajedno čistili. Ali vremenom se nešto promenilo. Pomoć je postepeno nestala. Očekivanja su, međutim, ostala. Jednog dana Andreova majka je došla u goste praznih ruku i objasnila da jednostavno nije stigla ništa da kupi.
Nakon toga je Irina rekla da ne može da kuva jer mora da brine o detetu — iako je njen sin već bio dovoljno veliki da se sam snađe.
Vladislav je svaki put obećavao da će kupiti meso usput, ali kada bi stigao, uvek bi se pojavilo neko opravdanje.
Postepeno se doprinos porodice sveo na samo jednu stvar: govorili su Veroniki šta žele da jedu.
Pre svakog okupljanja počinjali su telefonski pozivi.
„Molim te, nemoj da praviš ništa mnogo ljuto, tata ima osetljiv stomak.“
Sat vremena kasnije:
„Veronika, Vladik želi prženu ribu. Ali molim te, nemoj da bude suva kao prošli put.“
Zatim bi Andre dodao:
„Mama želi više predjela. I kupi lepo voće, ne ono tvrdo.“
Reč „kupi“ ponavljala se iznova i iznova.
Rečenica „mi ćemo kupiti“ potpuno je nestala.
Dugo vremena Veronika je sve posmatrala u tišini. Nije vikala. Nije pravila scene. Nije trošila vreme na žalbe.
Samo je čekala da vidi dokle će drugi ići dok ona nastavlja da nosi sve sama.
Odgovor je bio jasan.
Do krajnjih granica.
Poslednji put je Andreova majka organizovala proslavu u seoskoj kući, a da čak nije ni pitala Veroniku. Tri dana pre okupljanja, sasvim mirno je rekla:
„U subotu dolazi petnaest ljudi. Ali ti ćeš ionako biti u kući. Kakva je razlika? Nije velika stvar spremiti hranu za pet ili za petnaest osoba.“
Veronika nije odgovorila. Kupila je namirnice. Pripremila hranu. Očistila terasu. Sredila letnju kuhinju. Promenila peškire u sobama za goste.
Dala je svu svoju energiju kako bi drugima obezbedila savršen dan.
Uveče su gosti otišli, ostavljajući za sobom prljave tanjire, kese pored stola i lepljive fleke od soka na tremu.
Andre se vratio nakon što je ispratio roditelje do automobila.
Kada je video suprugu pored sudopere, samo je upitao:
„Zašto imaš takav izraz lica? Sve je prošlo dobro.“
Veronika je zaustavila vodu.
„Za koga?“
On nije razumeo pitanje.
„Za sve.“
Žena ga je pogledala pravo u oči.
„A šta si ti danas uradio?“
Andre se nasmešio, jer je mislio da ona preteruje.
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Sasvim konkretno.“
Posle nekoliko sekundi počeo je da nabraja:
„Brinuo sam o roštilju. Pomogao sam da iznesemo sto. Razgovarao sam sa ocem. Pozdravio sam goste.“
„Ko je kupio meso?“
Tišina.
„Ti.“
„Ko ga je pripremio?“
„Ti.“
„Ko je spremio sve ostalo?“
„Ti… ali ti to jednostavno radiš bolje.“
„Ko je očistio pre nego što su došli?“
Andre je uzdahnuo.
„Veronika, zašto sve ovo nabrajaš?“
Ona je spustila kuhinjsku krpu na sto.
„Zato što želim da razumem zašto se jedno porodično okupljanje pretvorilo u moj posao.“