Gosti su već završili glavno jelo, a ja sam i dalje stajala pored sudopere i prala posuđe – nakon obroka koji sam potpuno sama pripremila.
„Veročka, donesi konačno tu patku! Denis će već dobiti probleme sa stomakom od svih tvojih listova i salata!“, odjeknuo je glasan glas moje snaje Marine iz dnevne sobe, nadjačavajući zvuk televizora u pozadini. „I iseci svež beli hleb, ne onaj od juče, važi?“
Vera je stisnula usne, ali nije odgovorila. Stajala je kraj sudopere, sa rukama uronjenim u toplu vodu i sapunicu.
Voda je neprestano tekla iz slavine i udarala po prljavim tanjirima prekrivenim ostacima majoneza, mrljama od sosa i mrvicama. Svaki oprani komad posuđa podsećao ju je koliko je truda uložila tog dana. Ustala je rano ujutru i nije sebi dozvolila ni trenutak odmora.
Pripremila je marinadu za patku – mešavinu meda, senfa i mirisnih začina po receptu koji je godinama ranije naučila od svoje majke. Zatim je sekla povrće, pripremala predjela i ispekla slojevitu tortu čija se tajna u njenoj porodici prenosila generacijama.
Sve je moralo biti savršeno.
Poznati bol prošao joj je kroz leđa, negde između lopatica. Dugi sati provedeni u kuhinji već su ostavljali posledice. Ali znala je da to niko neće primetiti.
Niko je neće pitati da li je umorna.
Svi su bili navikli da se Vera uvek pobrine za sve.
Njen muž Nikolaj je od jutra stalno ulazio i izlazio iz kuhinje. Povremeno bi otvorio frižider i tražio nešto za grickanje pre nego što gosti stignu. Pitao je kada će hrana biti gotova, da li treba još nešto kupiti i hoće li biti dovoljno za sve.
Ali čim je stan bio očišćen, sto postavljen i sva jela lepo servirana, Nikolaj bi nestao u svojoj sobi.
Nekoliko minuta kasnije pojavio bi se u čistoj košulji, sređen i nasmejan – kao da je ceo dan upravo on pripremao proslavu.
Marina i njen sin Denis ušli su u kuću bučno i bez mnogo obzira prema bilo čemu. Čak nisu ni izuli cipele na vratima. Prošli su preko tek opranog poda i ostavili tragove sve do dnevne sobe.
Vera je to odmah primetila, ali nije ništa rekla. Nije želela da pokvari raspoloženje.
Denis, dvadesetosmogodišnji muškarac sa već primetnim stomakom, bacio je jaknu preko ukrasne stolice pored ulaza. Pored nje su se nalazile prazne vešalice, ali mu očigledno nije palo na pamet da ih iskoristi.
Iz dnevne sobe ponovo se začuo Nikolajev glasan smeh.
Vera je na trenutak zastala, držeći mokar tanjir u rukama. Svaki put se iznova čudila toj promeni.
Kada je bio sam sa njom, Nikolaj je bio potpuno drugačiji čovek. Ćutljiv, umoran posle posla, ponekad čak i ravnodušan.
Mogao je satima da sedi ispred televizora, a da ne primeti prljavo posuđe ili veš koji čeka da bude složen.
Ali čim bi se pojavila njegova starija sestra, kao da bi neko pritisnuo skriveni prekidač.
Odjednom bi postao centar društva. Pažljiv, velikodušan i brižan domaćin. Čovek koji bi navodno učinio sve za svoju porodicu.
Samo što se to „sve“ gotovo uvek događalo na račun njegove supruge.
Vera je oprala poslednju kristalnu činiju za salatu i pažljivo je stavila na policu. Osušila je mokre ruke kuhinjskom krpom i pogledala prema dnevnoj sobi.
Uši su joj bile ispunjene smehom, razgovorima i pohvalama upućenim Nikolaju.
„Kakvu sreću imaš što imaš ženu koja tako dobro kuva i brine o kući“, verovatno će uskoro neko reći.
Ali niko neće pomenuti ko zapravo stoji iza svega toga.
Vera je osećala da se nešto u njoj menja.
Ovo više nije bio samo umor.
Bio je to bes koji se godinama tiho skupljao u njoj.
Ali ovog puta bilo je drugačije.
Spustila je krpu na radnu površinu i pogledala svoj odraz u tamnom staklu prozora.
Znala je da ne može zauvek da živi ovu priču.
Topao vazduh iz rerne obavio joj je lice kada je pažljivo izvadila prazničnu patku. Kuhinjom se širio zavodljiv miris pečenih jabuka, ruzmarina i začina – upravo ona posebna atmosfera koju je uvek želela da stvori u svom domu.
Na trenutak je Vera sebi dozvolila da bude ponosna na ono što je uradila.
Patka je izgledala kao pravo remek-delo. Kožica joj je sijala zlatnosmeđom, savršeno karamelizovanom koricom, dok je meso iznutra bilo nežno i sočno. Jabuke kojima je bila punjena pretvorile su se u delikatan, sladak i mirisan pire koji je savršeno upotpunjavao bogat ukus mesa.
Pažljivo je stavila tešku pticu na veliki ovalni tanjir, ukrasila ivice svežim grančicama ruzmarina i još jednom se divila svom delu.
Za nju ta patka nije bila samo jelo.
Bila je još jedan pokušaj da stvori porodičnu atmosferu, da zbliži ljude i pretvori običnu večeru u poseban trenutak.
Zatim je odnela poslužavnik u dnevnu sobu.
Tamo je vladala živahna atmosfera. Denis je sedeo za stolom i bezvoljno prekopavao po ostacima salate „Hariga pod šubom“ – jednom od Marininih omiljenih jela. Njegova majka je uzbuđeno pričala i mahala rukama dok je nešto objašnjavala svom bratu.
Kada se Vera pojavila sa vrućom patkom, razgovor je odmah utihnuo. Svi pogledi su se usmerili ka velikom tanjiru i na nekoliko sekundi u sobi je zavladala tišina.
„Konačno“, uzdahnula je Marina i popravila svoju upadljivu bisernu ogrlicu. „Kolja, sipaj vino. A ti, Vera, posluži.
Dečko od jutros ništa nije jeo. Ceo dan ide po razgovorima za posao.“
Vera je te reči čula bezbroj puta.
Razgovori za posao.
Tri godine je slušala samo to.
Denis nikada nije uspevao dugo da se zadrži na jednom radnom mestu. Svaki put je postojao neki razlog.
Ili je šef bio tiranin, ili su kolege bile nesposobne, ili je kancelarija bila predaleko od metroa.
Uvek je postojalo objašnjenje – ali nikada krivica nije bila njegova.
Marina je sina branila beskrajnom odanošću. Davala mu je novac, pomagala mu da izađe iz problema i stalno ponavljala istu priču: njen sin je previše talentovan za poslove koje je do sada imao, samo još niko nije umeo da prepozna njegovu pravu vrednost.
U njenim očima Denis nije bio čovek koji beži od odgovornosti. On je bio briljantan mladić koji samo još nije pronašao svoje pravo mesto u životu.
Vera je odavno prestala da osporava tu predstavu. Znala je da će svaka primedba samo izazvati novu svađu.
Zato je ćutala. Uzela je poseban nož i mirno, precizno počela da seče vrelu patku. Podelila je meso na jednake porcije i pobrinula se da svako dobije najbolji komad.
U međuvremenu, Nikolaj je otvorio skupu bocu vina koju je Vera čuvala za posebnu priliku.
To je bilo vino koje je kupila nekoliko meseci ranije i sakrila u ormariću, štedeći novac kako bi ovu porodičnu večeru učinila savršenom.
Posmatrala je kako se čaše polako pune i osećala tugu koju je teško mogla da opiše.
Ponovo je sve pripremila sama.
Ponovo je mislila na svaki detalj.
Ponovo je pokušala da stvori toplinu i bliskost za kojom je toliko čeznula u svojoj porodici.
Ali imala je osećaj da niko ne primećuje njen trud.
Sva pažnja bila je usmerena ka Denisu – njegovim problemima, njegovoj budućnosti i njegovim potrebama.
A ona?
Ona je bila samo osoba koja donosi hranu na sto.