„Kakvi pomoćnici za selidbu, Gabor?“, upitala sam tiho, gotovo previše mirno, iako se u meni već dizala ona poznata mešavina zbunjenosti i besa. „Oni… oni dolaze zbog veš-mašine. Obećao sam mami. Znaš da je njena potpuno pokvarena. Imamo dve plate, opet ćemo uštedeti novac. Ali njoj je teško. Ona ne traži mnogo, samo želi da se prema njoj odnose kao prema čoveku.“
Polako sam spustila korpu sa vešom na pod.
Moja nova veš-mašina. Moj ponos – sa direktnim pogonom, tihim motorom i programom sa parom. Pola godine sam skupljala novac od godišnjeg odmora i bonusa, jer naša stara mašina nije samo loše prala – ona je svako pranje pretvarala u pravo iskušenje. Skakala je po kupatilu kao pokvaren traktor, spreman svakog trenutka da probije zid prema komšijama.
A sada, kada smo konačno imali mir i čistoću, moja svekrva Eržebet je odlučila da „ljudski odnos“ znači da se naš komfor jednostavno preseli kod nje.
Eržebet je imala jedan poseban talenat – bila je ubeđena da razume baš sve.
Od geopolitike do uklanjanja najtvrdokornijih fleka.
Samo nedelju dana ranije održala nam je predavanje u sopstvenoj kuhinji:
„Ovi moderni deterdženti su čisti otrov!“, rekla je dok je važno mešala svoj čaj.
„Prava žena pere veš sapunom i senfom. Senf čisti auru odeće!
Vaše hemikalije uništavaju imunitet.“
„Eržebet“, odgovorila sam mirno, „senf ne razgrađuje organske mrlje.
Za to postoje enzimi u deterdžentima. Oni deluju na četrdeset stepeni.
A u vreloj vodi gube efekat. Osim toga, sapun u tvrdoj vodi ostavlja naslage koje se nakupljaju na grejačima. Nije ni čudo što ti je stara mašina pregorela.“
Lice joj je postalo crveno kao paradajz na suncu.
„Pogledajte je, gospođica hemičarka! Ja sam ceo život živela, a ti ćeš mene da učiš?
Ti nisi ni bila rođena kada sam ja počela da perem veš! Nezahvalna i nevaspitana devojko!“
Zalupila je vratima toliko jako kao da zatvara kapije raja pred grešnicima.
A ipak je baš ta žena, koja je prezirala savremenu tehnologiju, sada odlučila da uzme moju potpuno novu veš-mašinu.
Pobuna kućne robinje
„Dobro, Gabor“, rekla sam naslonjena na dovratak, prekrštenih ruku. „Ako želiš pomoćnike, neka dođu. Tvoja majka je ipak sveta obaveza, zar ne?“
Gabor se vidno opustio. Očekivao je svađu, suze i optužbe.
Ali zaboravio je jednu važnu stvar.
Nastavnica sa dvadeset godina iskustva ne viče. Ona samo upiše izostanak u dnevnik i pozove roditelja.
U ovom slučaju – njega samog.
„Hvala ti, Ana! Znao sam da ćeš razumeti!“, rekao je radosno. „Maminu staru veš-mašinu doneću kod nas…“
„Nema potrebe“, prekinula sam ga. „Zauzimaće prostor. Odnesi je odmah na otpad.“
„Ali gde ćemo onda prati veš?“
„Kako gde?“, nasmešila sam se slatko. „Ručno, dragi.“
Pogledao me je iznenađeno.
„Samo jedna mala stvar – radim puno radno vreme i još dodatno u školi, a često pregledam sveske do ponoći. Kupila sam ovu mašinu da ne bih bila kućna robinja. Ti si poklonio to rešenje svojoj majci. Samim tim, problem prljavog veša sada je tvoja odgovornost.“
„Ma hajde!“, nasmejao se Gabor i otvorio vrata pomoćnicima. „Ja ću prati. Nije ništa strašno! Naše bake su prale u reci i uspevale su. Uspeću i ja.“
To je bila rečenica kojom je sam sebi potpisao presudu.
Arsenal za pranje veša
Prva tri dana Gabor je uživao u ulozi „idealnog sina“. Svake večeri Eržebet je zvala i hvalila se kakvog je divnog muškarca odgajila.
Ali za to vreme korpa za veš u kupatilu se tiho i nemilosrdno punila.
U subotu ujutru Gabor je ušao u kuhinju, raširio ruke i očigledno očekivao doručak.
Na tanjiru je bio omlet.
A pored njega – plavi plastični lavor, komad sapuna i pakovanje sode.
„Šta je ovo?“, lice mu se promenilo.
„Tvoja oprema. Kompletan arsenal za pranje veša“, rekla sam mirno pijuckajući kafu. „Unutra su tvoje košulje za posao, sportska odeća i posteljina. Dupli prekrivač, Gabor. Čekaju tebe i tvoje snažne ruke. Zar nisi obećao?“
Gabor je uzdahnuo, uzeo lavor i nestao u kupatilu.
Zvuk tekuće vode u početku je zvučao obećavajuće.
Psihološka drama počela je četrdesetak minuta kasnije. Sedela sam u fotelji kada sam čula teško uzdisanje iz kupatila. Prišla sam i pogledala kroz odškrinuta vrata.
Gabor, crven u licu kao rak, borio se iznad kade.
Mokar prekrivač težio je najmanje deset kilograma. Stalno mu je izmicao, uvijao se i odbijao da bude isceđen. Mutna voda je prskala na sve strane, a prsti su mu pobeleli od napora.
„Pa, pomaže li mudrost naših baka?“, upitala sam saosećajno. „Uvij ga kao konopac i iscedi. I ne zaboravi da ga ispereš tri puta, inače će deterdžent ostati u tkanini i češaćeš se celu noć.“
„Sad… će uspeti…“, promrmljao je Gabor i očajnički pokušao da podigne mokro čudovište iz kade.
Kraj iluzija
Do večeri moj muž više nije mogao da ispravi leđa. Ruke su mu bile crvene i naborane.
Stan je izgledao kao javna perionica iz tridesetih godina.
Gabor je sedeo na kauču sa izrazom potpunog očaja.
U tom trenutku telefon je zazvonio.
Na ekranu je pisalo: „Mama“.
Gabor je uključio spikerfon.
„Gabore moj!“, povikala je Eržebet. „Ovo smeće koje ste mi doneli je pokvareno! Svetli, treperi crveno i zaključalo je vrata! Stavila sam samo jaknu, kaput tvog oca i dva ćebeta, a ovo čudovište pokazuje grešku i ne radi!“
Gabor je uzdahnuo.
„Mama, verovatno si je preopteretila. Bubanj se blokirao…“
„Nemoj meni da pričaš o tvojim pametnim senzorima!“, nastavila je. „Doneli ste mi pokvarenu mašinu da biste me se rešili! Zvaću servis, podneću žalbu i tužiću vas za psihičko maltretiranje!“
Gabor je pogledao svoje izmučene crvene ruke.
Zatim telefon.
U tom trenutku nešto se u njemu prelomilo.
„Mama“, rekao je glasom zbog kojeg je Eržebet odmah ućutala. „Nećeš zvati servis. Sutra ujutru dolazim sa pomoćnicima i vraćam veš-mašinu.“
„Kako to misliš da je uzmeš?! A čime ću ja prati?“
„U lavoru, mama. Sa senfom. Imaćeš tako divnu auru da će ti se zavrteti u glavi.“
Prekinuo je poziv.
U stanu je zavladala tišina, koju su prekidale samo kapi vode sa mokrog veša.
Srećan kraj
„Znači, sutra ujutru dolaze pomoćnici?“, upitala sam ne podižući pogled sa svezaka.
„Tačno u devet“, kratko je odgovorio moj muž dok je masirao donji deo leđa.
Sledećeg dana srebrna lepotica vratila se tamo gde joj je bilo mesto – u naše kupatilo.
Gabor ju je pažljivo i precizno priključio, kao da postavlja medicinsku opremu koja spašava život.
Eržebet je bila smrtno uvređena i čitav mesec nam se nije javila.
Ja nisam držala predavanja.
Samo sam stavila Gaborove košulje u bubanj, dodala deterdžent, pritisnula dugme i mašina je počela tiho i poslušno da radi.
Istina je pobedila – bez vike i porodičnih ratova.
Samo uz pomoć teškog mokrog veša, stvarnosti i neumoljive logike.
A kada danas Gabor čuje od svoje majke:
„Gabore moj, donesi mi ovo ili ono…“
on instinktivno prvo protrlja ruke.
Jer sada tačno zna koliko može da teži jedan mokar prekrivač.