— Да ли ми то сада заиста говорите — у мојој сопственој кухињи?
Вера је полако искључила ринглу испод шерпе, да млеко не би покипело.
Кухињски прозор је био замагљен.
Напољу је падао онај ситни јарославски снег који не прекрива земљу прелепим белим покривачем, већ се претвара у сиву кашу која се лепи за ципеле.
На радијатору су се сушиле дечје чарапе.
Иља је седео за столом испред напола поједене каше од хељде, а Полина је виљушком превртала своју охлађену пљескавицу. Већ одавно није гледала у тањир, већ у своју баку.
Галина Степановна је стајала насред кухиње.
Преко јутарњег баде-мантила навукла је топли плетени џемпер. Усне су јој биле чврсто стиснуте, а у очима се видео онај самозадовољни сјај који би се појавио сваки пут када је желела да некога сломи само својим гласом.
— У твојој кухињи? — презриво је одмахнула руком. — У нашој кухињи. У породици мог сина. А ко си ти овде уопште?
— Самостални сам рачуновођа.
— Онда можеш да напустиш нашу породицу ако не поштујеш свог мужа!
Кирил је седео на каучу у дневној соби и гледао у телефон.
Није чак ни одмах подигао поглед. Само је нервозно померао палац по екрану.
Годинама је Вера у таквим тренуцима осећала исто:
као да стоји сама на танком леду, док се њен муж претвара да ништа не чује.
И раније је ћутао.
Када би Галина Степановна са гађењем наборала нос над њеном храном.
Када би деци шапутала да је њихова мајка хладна особа која мисли само на посао. Када би премештала њене ствари по ормарима, као да цео стан већ припада њој.
И када би се Кирил сакрио иза телефона и изнова понављао исте речи:
„Не прави од овога већи проблем.“
„Моја мајка је старија.“
„Зар је толико тешко да само попустиш?“
Али те зимске вечери нешто се у Вери преломило.
Не због саме свађе, већ због нечега што се дешавало у њој.
Погледала је своју децу.
Иља је спустио главу, али су му рамена већ била напета као код малог одраслог човека.
Полина је престала да једе. Усне су јој дрхтале.
То је Вера највише мрзела.
Не викање.
Не увреде.
Већ чињеницу да су деца већ унапред знала када треба да ћуте.
— Галина Степановна — рекла је Вера мирно.
— Да ли ми се сада заиста тако обраћате, или само проверавате докле досеже моје стрпљење?
Свекрва није одмах нашла одговор.
На крају је Кирил подигао поглед, раздражено уздахнуо и урадио оно што је увек радио када би се истина превише приближила њему.
— Вера, немој опет да почињеш. Моја мајка има висок притисак. А ти све представљаш као да се овде неко лоше понаша према теби.
Вера се окренула ка њему.
Њен муж је седео тамо у старој мајици, необријан, са изразом лица као да га је неко управо прекинуо у нечему изузетно важном — иако је пола дана провео на каучу и тврдио да „тражи нове могућности“.
Пре годину дана је добио отказ у фабрици намештаја.
Од тада је радио само повремено, причао о обећавајућим познанствима, новом почетку и томе да ће се „ускоро све средити“.
Вера је предуго веровала у то „ускоро“.
— Покушаваш ли да ме смириш или си већ одлучио уместо мене шта имам право да осећам?
— тихо је упитала.
Кирил се намрштио.
— Пред децом не треба да правиш сцене.
— Пред децом? — поновила је Вера.
— А шта је онда ово, када им твоја мајка прича да сам ти уништила живот?
Шта је ово?
Галина Степановна је гласно извукла столицу и села, као да се припрема за дуги рат.
— Зато што је то истина. Незапослен мушкарац, потпуно исцрпљен, а код куће уместо топлине добија само извештаје и пребацивања. Ти га гледаш као да си му шеф.
На његовом месту бих се и ја сакрила иза телефона, када бих имала такву жену.