U svakoj porodici postoji bar jedna osoba koja tvoj dom tretira kao all-inclusive odmaralište, ali se nikada ne seti da donese čak ni kesicu čipsa. U mom slučaju, to je bila moja svekrva Žulijet. I ona nikada nije dolazila sama. Uvek bi stizala sa svojim ćerkama, njihovom decom, gomilom svojih mišljenja i bezbroj očekivanja — ali bez ikakvog doprinosa.
Kada su se 4. jula ponovo pojavili na našim vratima praznih ruku, odlučila sam da je vreme da im poslužim večeru koju nikada neće zaboraviti. Zovem se Ani i posle godina provedenih u organizovanju porodičnih okupljanja naučila sam jednu gorku istinu:
Kuvanje za rodbinu mog muža osećalo se manje kao gostoprimstvo, a više kao vođenje restorana u kojem niko ne plaća, niko ne ostavlja bakšiš, a na kraju su svi ubeđeni da im još nešto duguješ.
Udata sam za Brajana već sedam godina. Imamo dvoje predivne dece, prijatnu kuću van grada i uglavnom miran život. Bar je tako bilo pre nego što je Žulijet odlučila da naš dom pretvori u svoju privatnu turističku destinaciju.
Imala je samopouzdanje kraljice, ponašanje restoranskog kritičara i nežnost plastične čaše usred oluje.
Kad god bi dolazila, sa sobom je vodila svoje dve ćerke — Saru i Kejt — kao i šestoro unučadi koja su izgledala kao da se odmah umnože čim pređu naš kućni prag.
Stizali su kao putujući cirkus buke, zahteva, lepljivih prstiju i praznih ruku.
Nekoliko nedelja ranije Žulijet me je pozvala povodom vikenda za Dan sećanja.
— Ani, draga, dolazimo. Deca obožavaju tvoju rebarca!
Naravno da su ih obožavali. Ja sam ih kupovala. Ja sam ih marinirala. Ja sam ih pekla. Ja sam ih servirala.
A onda bi se Žulijet udobno smestila na terasi i objašnjavala mi šta sam uradila pogrešno.
Taj Dan sećanja bio je posebno iscrpljujuć.
Čim je ušla u kuću, Žulijet je počela da premešta moj dnevni boravak.
— Kauč bi mnogo bolje izgledao ispred prozora — rekla je dok ga je već gurala po podu.
— Meni se sviđa tamo gde jeste — odgovorila sam.
— Ma daj, draga. Ja imam osećaj za takve stvari.
Pomerala je nameštaj sve dok stočić za kafu skoro nije blokirao prolaz. Zatim se zadovoljno odmakla i pogledala svoje delo.
— A ruže napolju bi trebalo da se orežu. Izgledaju malo zapušteno.
Te ruže su bile moj ponos. Negovala sam ih tri godine.
Ali za Žulijet je sve moralo da se poboljša, sve dok nije bilo pod njenom kontrolom.
Dok je kritikovala moj enterijer i baštu, Sara i Kejt su zauzele kuhinju. Torbe, grickalice, vlažne maramice, igračke i čaše bile su razbacane po svim površinama.
Njihova deca su jurila kroz kuću kao uragan.
Osmostogodišnji Tajler je kapao sladoled po mom belom tepihu i vikao da pita gde je kupatilo. Njegova sestra Medison je otvorila ostavu i namrštila se:
— Zašto nemate lepe slatkiše?
Pod „lepim slatkišima“ mislila je na one koje sam ja svaki put kupovala, a koje oni nikada nisu sami doneli.
Iz dvorišta se začuo Žulijetin glas:
— Ani! Meso izgleda malo suvo. Jesi li sigurna da ga nisi prepekla? Nasmešila sam se. Ipak, vikati se smatra nepristojnim. Kada su konačno otišli te večeri, pojeli su hranu vrednu skoro dvesta dolara, ostavili smeće u dvorištu, lepljive tragove na vratima i prazne kutije soka iza kauča.
Dok je Brajan slagao sudove u mašinu, ja sam skupljala štapiće od sladoleda između svojih cveća.
— B — rekla sam mu — tvoja majka je opet pomerila kauč.
— Samo pokušava da pomogne, Nini — odgovorio je oprezno.
— Osim toga, opet su pojeli hranu za dvesta dolara.
Uzdahnuo je.
— Znam. Razgovaraću s njom.
Oboje smo znali da verovatno neće.
Sledećeg jutra telefon mi je zazvonio.
— Ani, draga! Juče je bilo divno. Deca još pričaju o tvojim rebarcima. Usput, svi dolazimo ponovo za 4. jul. Za ceo vikend!
Ruka mi se stegla oko telefona.
— Za ceo vikend?
— Naravno! Stižemo u petak popodne. Nemoj zaboraviti da kupiš dovoljno viršli za decu. I salata mora da bude ogromna. Takođe i rebarca!
Zatim je prekinula poziv. Nije pitala. Nije ponudila da donese bilo šta.
Samo me je obavestila da ću morati da izdržim celu njenu porodicu tri dana.
Te večeri sam rekla Brajanu.
— Opet dolaze. Svi. Za ceo vikend.
Polako je zatvorio laptop.
— I… da li je to u redu za tebe?
Da li je bilo u redu da potrošim još trista dolara? Da me kritikuju dok kuvam, služim i čistim?
Slatko sam se nasmešila.
— Naravno.
Upravo tada se rodio moj plan.
U petak su se tri automobila zaustavila na prilazu ispred naše kuće.
Nije bilo kesa sa namirnicama. Nije bilo rashladnih torbi. Nije bilo nikakvog doprinosa.
Žulijet je prva izašla, sa ogromnim šeširom i izrazom lica osobe koja očekuje da bude poslužena.
— Ani! — povikala je. — Nadam se da je hrana gotova. Umiremo od gladi!
— Skoro — odgovorila sam ljubazno.
Sto za piknik izgledao je prelepo. Divlje cveće u staklenim teglama, lepo složene platnene salvete i sveža limunada sijali su na popodnevnom suncu.
— Uvek tako lepo ukrasiš sto — primetila je Sara.
Kejt se osvrnula.
— Gde je hrana?
— Odmah donosim.
Ušla sam u kuhinju i iznela svoje remek-delo.
Poslužavnik sa sendvičima od krastavca.
Ivice hleba bile su pažljivo isečene, a svaki komad oblikovan kao savršen mali trougao.
Pored njih stajao je bokal crnog čaja.
Na trenutak je zavladala potpuna tišina.
Žulijet je gledala u poslužavnik kao da sam joj servirala poresku prijavu.
— Ani — rekla je polako — gde je roštilj?
Nevino sam se nasmešila.
— Ovog puta nisam išla u kupovinu.
Pošto toliko volite naše roštilje, pomislila sam da ćete ovog puta vi sami doneti meso.
Tišina koja je usledila bila je predivna.
Sarina usta su ostala otvorena. Kejt je ukočeno stajala.
Žulijet je trepnula kao da joj je mozak na trenutak prestao da radi.
— Na samo petnaest minuta odavde je mesara na Riverview Roudu — nastavila sam ljubazno. — Radi do šest. Roštilj je spreman, a u šupi ima novih ćumura.
Žulijeto lice se promenilo.
— Ali ti si nas pozvala!
— Zapravo — mirno sam odgovorila — vi ste same sebe pozvale.