Први речи које је Нина чула чим је изашла из аутомобила биле су:
— И добро запамти, драга моја: ако ти се не свиђа, врати се код своје мајке! Ни „здраво“, ни „како је било на путу“, чак ни најобичнија љубазност. Њена заова Светлана стајала је крај капије викендице са прекрштеним рукама и гледала је као непожељног госта.
А само пре три године управо је Нина ту уносила намештај, саксије, постељину и куповала нове завесе како би од куће направила прави породични дом. Њен супруг Костадин је ћутке отворио гепек. Он је умео да ћути боље од свих. То је била тишина човека који се истовремено плашио мајке, сестре и жене, па никада није стао ни на чију страну.
Нина је почела да износи тешке торбе са баштенским алатом, тегле са зимницом и остале ствари. Руке су јој биле заузете и то јој је помагало да обузда бес. Тада је Светлана немарно рекла:
— Узгред, већ смо продали викендицу без твог одобрења. Новац смо поделили на троје.
Нина је полако спустила торбу на земљу и погледала је право у очи.
— Понови.
— Шта ниси разумела? Мајка је одлучила да се пресели ближе тетки Вери. Продали смо кућу и поделили новац. Половина мами, четврт мени и Станиславу, а преостала четврт Костадину. Све је остало у породици.
Костадин је избегавао њен поглед.
Нина није подигла глас.
Смирено је ушла у кућу.
Мала викендица била је пуна њених сећања и труда. Платила је поправку крова, замену прозора и сама офарбала ограду под врелим сунцем. Свекрва Зинаида седела је испред телевизора, као да се ништа није догодило.
— Можемо ли да разговарамо? — упитала је Нина.
— Касније, дете моје. Данас сам уморна.
Нина је погледала неуредну кућу коју је увек она сређивала, па се окренула ка мужу.
— Знаш да је викендица уписана на нас двоје, зар не?
Костадин је спустио поглед.
— Мајка је рекла да је нотар…
— Какав нотар, Костадине?
Тада јој је све постало јасно.
Изашла је на терасу, узела телефон и позвала свог адвоката Романа Јевгенијевича.
— Може ли супруг да прода заједничку имовину без сагласности другог супружника?
Одговор је стигао одмах.
— Не. Такав уговор може бити поништен на суду. Шта се догодило?
— Продали су викендицу без мог знања.
— Дођи сутра у моју канцеларију. Покренућемо поступак.
Нина је прекинула везу.
Светлана се подсмешљиво насмешила.
— Сад ћеш и адвокате да довлачиш? Борићеш се против сопствене породице?
Нина ју је мирно погледала.
— Родбинство никоме не даје право да краде.
Узела је торбу, ушла у ауто и отишла.
Следећег дана адвокат је потврдио да се без оверене сагласности супружника продаја може прогласити ништавом. Неколико дана касније откривено је да купац није био случајан човек, већ супруг блиске Светланине пријатељице.
Продаја је била фиктивна. Организована је с циљем да се Нина лиши свог удела.
Тужба је одмах поднета.
Када је Светлана сазнала, позвала је бесно.
— Уништаваш породицу!
— Не — одговорила је Нина мирно. — Браним своја права.
Неколико месеци касније суд је донео пресуду.
Продаја је проглашена ништавом. Викендица је поново постала заједничка имовина Нине и Костадина. Свекрва је била обавезана да врати сав новац купцу.
По први пут после много година, Костадин је стао уз своју жену у судници.
Касније су се вратили у викендицу.
Сели су ћутке на терасу.
После дуге тишине, Костадин тихо рече:
— Погрешио сам. Требало је да те заштитим од почетка.
Нина га је погледала.
— Знам.
— Хоћеш ли ми опростити?
Остала је ћутећи тренутак, гледајући у башту, јабуку коју су посадили заједно и стару ограду која је тражила поправку.
— Још не знам — одговорила је искрено. — Али за сада сам још овде.
Костадин је климнуо главом.
По први пут после много година схватио је да се поверење не добија на поклон.
Оно се заслужује.