Зидови мог сопственог дома
„Дужна си да служиш мојој мајци!“ – зарежао је мој супруг. Без иједне речи, спустила сам извод из земљишних књига на сто, а моја свекрва је истрчала из куће тако брзо, као да бежи од сопствене панике.
Шкрипа пластичних точкова великог бордо кофера који се вукао по мом светлом храстовом поду натерала ме је да се тргнем.
Укочила сам се са мокром кухињском крпом у руци, неспособна да одмах схватим шта се дешава.
Мој муж Игор стајао је у оквиру врата мог пространо уређеног двособног стана, који сам петнаест година стрпљиво опремала, комад по комад.
Иза њега је стајала Зинаида Васиљевна
– његова мајка – која је грчевито стискала велику торбу од вештачке коже. Њен нападан мирис капи за срце и нафталина одмах је испунио ходник.
„Игоре… можда бих ја само да легнем овде на тепих?“ – театрално је застењала Зинаида Васиљевна, наслонивши се на довратак. „Ја више нисам ништа… избацили су ме на улицу…“
„Мама, доста!“ – оштро је прекинуо мој муж, видљиво изнервиран. Затим се окренуо ка мени и хладно рекао: „Нина, имамо проблем. Моју мајку су преварили.
Навели су је да потпише документа, наводно због провере вентилације – али у ствари је био уговор о поклону. Изгубила је кућу. Избацили су је.“
На тренутак нисам разумела речи. Само сам гледала његове усне како се померају, као да причају туђу причу. Затим сам осетила како ми се стомак стеже.
„Шта причаш?“ – прошапутала сам.
Зинаида Васиљевна је одмах искористила прилику.
„Нина, душо… ја немам где… ви сте ми једина породица…“ Њен глас је дрхтао савршено, као да је сцену дуго увежбавала.
Игор је ушао у стан и погледом обухватио простор, као да му већ припада. „Сви ћемо живети овде. Имаш две собе. Ти ћеш спавати у дневној, мама у спаваћој. То је логично.“
Реч „логично“ пала је у ваздух као ударац.
Полако сам спустила крпу на радну површину.
„Ово је мој стан“, рекла сам тихо.
Игор је фркнуо. „Наш. Ми смо у браку.“
„Не“, одговорила сам мирно. „Ја сам га купила пре тебе. Све сам сама платила. Ти ниси учествовао ни у једном рачуну.“
Тишина.
Зинаида Васиљевна је нагло престала да стење. Поглед јој је постао оштар.
Игорово лице се укочило. „Немој сада да почињеш са новцем. Моја мајка је изгубила кућу. Дужна си да јој помогнеш.“ „Дужна?“ – поновила сам. Нешто у мени је пукло. „А да ли је неко дужан да ме пита да ли се слажем са тим?“
Пришла сам столу и ставила документ на њега.
„Шта је то?“ – питао је Игор.
„Доказ“, рекла сам. „Да сам ја једина власница. И да нико не може да се усели без моје сагласности.“
Зинаида Васиљевна је нагло удахнула. „Како можеш бити тако окрутна…“
„Нисам окрутна“, рекла сам мирно.
„Само сам уморна од тога да ми у сопственом дому неко говори како да живим.“
Игор је направио корак ка мени. „Или ћеш нас пустити да останемо, или…“
Дуго сам га гледала. Први пут више нисам видела мужа. Само странца.
„Онда ћете морати да нађете друго место“, рекла сам одлучно.
Тишина је постала густа, загушљива.
Зинаида Васиљевна се прва повукла. Затим Игор.
Кофер је поново зашкрипао по поду.
Врата су се затворила.
И остала сам сама у свом стану. Први пут после дуго времена – заиста сигурна.