Život Vere odavno se pretvorio u precizno uhodan mehanizam. Rano ustajanje, kafa nalivena samo do dve trećine šolje — navika iz braka —, svakodnevni put kroz unutrašnja dvorišta, posao i večernji umor koji je terao u krevet još pre deset.
Svakodnevica ju je toliko gutala da joj je promicala sitna dešavanja. Prva je to primetila Taisija, komšinica sa odmorišta između spratova — žena teških minđuša i lakog duha.
Jednog četvrtka srele su se kod poštanskih sandučića i, kao i uvek, Taisija je započela razgovor.
„Vera, stalno te čujem preko dana kroz zid. Šta to kuvaš?“
„Preko dana? Juče u jedanaest sam bila na poslu.“
„Možda komšije iznad?“
„Možda.“
Taisija je slegnula ramenima.
„Može biti. Ali miris dolazi sa tvoje strane. Na meso. Prilično jak.“
Vera je samo odmahnula rukom.
Zgrada je bila stara petospratnica. Mirisi su se ovde slobodno širili kroz ventilacione šahtove, pukotine i utičnice.
Nije pridavala značaj tome.
Ali do subote je postalo teško ignorisati.
U frižideru je nedostajala polovina odrezaka koje je marinirala još u sredu. Nestale su dve kesice njenog skupog bergamot čaja.
I hleb kupljen u ponedeljak bio je potrošen, iako je sama pojela samo tri kriške.
„Možda jedem u snu“, rekla je svom mačku.
On je ravnodušno trepnuo i okrenuo glavu.
Nije ga zanimalo.
Vera je sve pripisala svojoj rasejanosti.
Navikla je da rešava samo probleme koje vidi. Nevidljivi problemi za nju nisu postojali.
Tako je bilo jednostavnije.
Tako je bilo mirnije.
Sledeće srede iznenada joj je pozlilo.
Oko podneva glava joj je udarala, a pred očima su joj igrale tamne mrlje.
Ranije je otišla s posla, uzela taksi i naslonila čelo na hladno staklo.
Kada je otključala stan, skinula je jednu cipelu — i ukočila se.
Iz kuhinje se čuo zvuk.
Ne šuštanje. Ne škripa.
Jasno zveckanje viljuške o tanjir.
I zadovoljno mrmljanje.
Ne njenog mačka.
Nego čoveka.
Krenula je hodnikom i stala na vrata kuhinje.
Za njenim stolom, na njenoj stolici, pred njenim tanjirom sedeo je Maksim.
Njen bivši muž.
Nagnut, jeo je prženo meso i umačući hleb u sos.
Pored njega je stajala šolja čaja.
Njen čaj. Podigao je pogled.
Na trenutak ga je obuzela sramota. Zatim se vratila uobičajena samouverenost.
„Vera? Zašto si tako rano došla?“
„Maksime. Šta radiš ovde?“
„Pa… jedem.“
„Kako si ušao?“
Na trenutak je delovao zbunjeno.
„Imam još ključ.“
„Ključ? Od razvoda pre dve godine?“
„Da. Nikad ga nisam vratio.“
Vera se naslonila na dovratak.
Ne od slabosti.
Nego da ne bi vrisnula.
Pogledala je sto.
Njen tanjir.
Njeno meso.
Njen čaj.
„Koliko dugo to radiš?“
„Oko mesec dana. Možda malo više.“
„Mesec dana? Ulaziš u moj stan, jedeš moju hranu i odlaziš?“ „Nije namerno. Nedostaje mi domaća hrana. Ne umem sam da kuvam. Tvoje je uvek bilo dobro — supa, ćufte, sve.“
„I to ti je objašnjenje?“
„Pa šta je tu loše?“
Vera je prišla bliže.
Polako.
„Ključeve. Odmah.“
Nevoljno je izvadio stari prsten ključeva i dao joj.
„Evo. Uzmi. Praviš dramu kao da sam nešto strašno uradio.“
„Izađi.“
„Bar da operem tanjir.“
„Napolje.“
Otišao je, uvređen, govoreći da ona uvek pravi problem od svega.
Vrata su se zatvorila.
Te večeri je sve ispričala Taisiji.
„Čekaj… ulazi u tvoj stan i jede tvoju hranu?“ — šokirano je pitala.
„Da.“
„Mesec dana?“
„Najmanje.“
„Nije stvar u hrani“, rekla je Taisija. „Nego u tome da on misli da ima pravo na to.“
Vera je ćutala.
Jer je bila u pravu.
Nedelju dana kasnije Maksim se pojavio sa kesom namirnica.
„Vera, sve sam kupio. Skuvaj mi?“
„Ne.“
„Hajde.“
„Nisam tvoja kuvarica. Niti supruga.“
„Praviš problem.“
„Ne. Samopoštovanje.“
Zatvorila je vrata.
Zamenila je bravu.
Postavila kameru.
Mesec dana mir.
Onda obaveštenje.
Video: Maksim u hodniku.
Ušao je ponovo.
Ovog puta nasilno preko brave.
Vera je samo gledala ekran.
Zatim je pozvala policiju.
Kasnije, u njenoj kuhinji, opet je kuvao.
„Lepo veče“, rekao je.
„Kako si ušao?“
„Brave nisu komplikovane.“
„Ti si stranac ovde.“
„Na papiru. Bili smo osam godina zajedno.“
„Gotovo je.“
Stigla je policija.
Odveli su ga.
Bez rasprave. Posle toga je izgubio unapređenje na poslu.
Policijski zapisnik ga je koštao svega.
Zvao je Veru — broj više nije postojao. U novoj stanu, Vera je pila čaj od bergamota.
„On će zvati“, rekla je.
„I?“
„Ništa. Ne zna ni gde živim, ni broj.“
Taisija je odmahnula glavom.
„Ponekad si zastrašujuća.“
Vera se nasmešila.
„Samo više ne čekam da problemi nestanu sami.“
I u stanu je konačno bila tišina.
Njena.