Bez da skida pogled sa prisutnih, Darija je mirno rekla:
„Kamere su sve snimile. A sada ćemo zajedno otkriti ko se toliko interesovao za tuđi novac.“
Ona je spustila telefon na sto.
Njen glas nije drhtao. Nije bio ni povišen, ni emotivan.
Upravo ta smirenost stvorila je u sobi tešku, gotovo gušeću tišinu. Vazduh kao da se zgusnuo, kao da se prostorija sama stezala.
Ilja je ukočeno stajao pored ormarića sa dokumentima.
Ruka mu je ostala u vazduhu, tačno tamo gde je sekund ranije prelistavao fascikle.
Valentina Andrejevna je nervozno prestala da vrti ručku torbe i pogledala Dariju s otvorenim ogorčenjem, kao da je rekla nešto potpuno neprihvatljivo.
Svetlana je, sa svoje strane, kratko i previše brzo pogledala majku.
Bio je to samo mali pokret, ali je otkrio više nego što je želela. Darija ga je odmah primetila.
„Kakve kamere?“ — konačno je pitala svekrva, povrativši glas. Ton joj je bio oštar.
„Jesi li poludela? Postavila si nadzorne kamere u sopstvenoj porodici?“
Darija je mirno sela naspram Ilje.
Preplela je prste na stolu, kao da vodi običan razgovor, a ne sukob koji može promeniti sve.
„U mom stanu“, rekla je polako, „pokušala sam da otkrijem zašto novac nestaje iz sefa.“
Ilja je glasno izdahnuo i vidno se iznervirao.
„Opet taj sef? Zar nemaš neku drugu temu? Stalno iste optužbe.“
Darija ga je pažljivo pogledala. U njenim očima nije bilo ni besa ni suza — samo hladna i jasna odlučnost.
„To nisu optužbe“, mirno je odgovorila. „To su brojevi. I činjenice.“
Ponovo je nastala tišina — ovaj put još teža nego ranije. Svetlana se nemirno pomerila na stolici. Valentina Andrejevna je prezrivo frknula.
„Ovo je smešno. Iznosiš ozbiljne optužbe protiv naše porodice.“
Darija je blago nakrivila glavu.
„Zato sam i postavila kamere. Jer se upravo u porodici najčešće stvari dešavaju u tišini.“
Po prvi put Ilja ju je pogledao pravo u oči. U njegovom pogledu videli su se i bes i napetost.
„Šta tačno si snimila?“ — oštro je upitao.
Darija je uzela telefon i prevukla prst preko ekrana. Nije odmah pustila snimak, i to kratko odlaganje dodatno je pojačalo napetost.
„Sve“, rekla je. „Ulazke. Vreme. Kretanje oko sefa. I ljude koji uopšte nisu smeli da budu tamo.“
Svetlana je naglo udahnula, samo na trenutak. Darija je to primetila.
„Ovo je ludilo“, umešala se svekrva, sada već znatno nesigurnija. „Manipulacije, izmišljotine…“
„Ne“, prekinula ju je Darija odlučno. „Snimci.“
Ilja je udario dlanom o sto.
„Dobro! Onda nam ih pokaži. Hajde da konačno završimo ovaj cirkus.“
Darija je na trenutak zaćutala. Pogled joj je prešao preko svakog lica u sobi. Zatim je klimnula.
„Upravo to i nameravam.“
Pritisnula je dugme za reprodukciju. Na ekranu se pojavio hodnik
— sasvim obična večer. Zatim su se vrata kancelarije pažljivo otvorila. Neko je ušao unutra — sigurno, kao da odlično poznaje prostor.
Ilja je suzio oči.
Valentina Andrejevna se vidno ukočila.
Svetlana je skrenula pogled.
Darija je pažljivo posmatrala sve.
„Stani“, rekao je Ilja naglo. „Ovo ništa ne dokazuje.“
„Još uvek ne“, mirno je odgovorila Darija. „Ovo je tek početak.“
Atmosfera u sobi se ponovo promenila.
Više nije bila samo napetost — bio je to strah, tih, ali potpuno opipljiv.
Darija se zavalila nazad.
„Sada ćemo zajedno videti ko se interesovao za moj novac i dokle je bio spreman da ide.“
I prvi put te večeri — niko je nije prekinuo.