— „Skloni tu jeftinu krš stvar sa stola!“ — Galina Stepanovna je tako snažno odgurnula tanjir da se sos prosuo po stolnjaku.
— Rekla sam da se skloni! Moj sin zaslužuje normalnu hranu, a ne tvoje eksperimente! Katarina nije odgovorila. Stajala je pored šporeta i posmatrala paru koja se ravnomerno dizala iz lonca — mirna, gotovo meditativna. Za tri godine u toj porodici naučila je upravo to: da ne reaguje i da diše ravnomerno. Bilo je teže nego što je izgledalo. Rođendanska trpeza za Maksima, njenog muža, pripremala se od jutra.
Tačnije — Katarina ju je pripremala, dok je svekrva sedela u fotelji sa telefonom u ruci i komentarisala svaki njen pokret.
„Ne stavljaj to tamo“, „to nije prikladno“, „znaš li ti uopšte da ugostiš ljude?“
Galina Stepanovna je bila od onih ljudi koji ispunjavaju ceo prostor — glasom, zahtevima i prisustvom — a da sami gotovo ništa ne rade.
Do tog trenutka Maksim je već dva puta išao da kupi tortu — pogrešnu, pa opet pogrešnu.
Sve po uputstvima njegove majke.
Sa 34 godine zvao je majku iz prodavnice i pitao koji čokoladni kolač da izabere.
Katarina se odavno više nije čudila.
Samo je radila.
Gosti su došli u sedam. Bilo ih je malo — tetka Roza sa mužem, Maksimova rođaka Lena i njen tihi dečko.
Galina Stepanovna je sela na čelo stola kao predsedavajuća sastanka i počela da govori.
O Maksimu — koliko je pametan, talentovan i kako je kao dete bio drugi na olimpijadi iz fizike.
Katarina je posluživala hranu.
— Katjuša, sedi malo — rekla je tetka Roza.
— Ona je navikla tako — primetila je svekrva. — Samo ide okolo. Ne zna da sedi.
Maksim je ćutao. Uvek je ćutao. Ponekad se Katarina pitala da li uopšte sluša ili mu je tišina jednostavnija.
Telefon joj je zavibrirao u džepu kecelje.
Otišla je kao da donese salvete. Poruka je bila iz izdavačke kuće — Viktor Ivanovič.
„Ugovor je potpisan sa naše strane. Čekam tvoj potpis. Čestitam — ovo je veliki projekat.“
Katarina je potpisala.
Tri sekunde. Jedan pokret prsta.
I vratila se za sto.
— Ti nikada nisi bila ravna nama! — rekla je glasno Galina Stepanovna.
Nastala je tišina.
— Maksim je mogao da izabere devojku sa statusom. Iz dobre porodice. A on… izabrao je tebe.
Katarina ju je pogledala. Prvi put nije skrenula pogled.
— Galina Stepanovna — rekla je mirno — u pravu ste. Ja ne pripadam vašem svetu.
Svekrva je podigla bradu pobedonosno.
— Moj otac je bio bravar, majka medicinska sestra. Nismo imali ništa. Radila sam još tokom studija. I nikada nisam tražila novac od vas.
— Ti…
— Nisam završila.
Tišina.
— Danas sam potpisala ugovor. Izdavački ugovor. Za ilustracije dvanaest knjiga za decu. Iznos je približno jednak vašoj petogodišnjoj penziji. Bez emocija. Samo činjenica. Tetka Roza je uzdahnula. Lena je podigla pogled. Maksim se ukočio. Galina Stepanovna je prvi put izgledala zbunjeno.
Katarina je otpila vodu.
— Prijatno — rekla je i nastavila da jede.
Uveče su gosti brzo otišli. Niko nije ostao da pere posuđe. Maksim je zatvorio vrata i okrenuo se.
— Zašto si to rekla?
— Zato što je istina.
— Ponizila si moju majku.
— Maksim — rekla je Katarina i spustila tanjire — sutra imam sastanak sa umetničkim timom. Ležem rano.
On nije znao kako da nastavi razgovor.
Katarina ga je već završila.
Sledećeg dana Maksim je bio tih, povređen i zatvoren u sebe. Onda — telefonski poziv majci u 7:14 ujutru.
Katarina je čula sve kroz zid.
„Ona se promenila… ne znam…“
Sedela je pored prozora i otvarala svoje skice.
Dvanaest knjiga.
Ilustracije za dečje knjige.
Pravi projekat u pravoj izdavačkoj kući.
Nikome nije rekla. Ne zato što se plašila, već zato što nije imalo smisla objašnjavati ljudima koji su već odlučili ko si.
Sledećeg dana obukla je kaput i izašla. Maksim je stajao na vratima.
— Kada ćemo razgovarati?
— Uveče.
Ali stari razgovor je već bio završen.
U izdavačkoj kući dočekala ju je žena kratke kose i oštrog pogleda.
— Upravo to. To smo tražili.
Po prvi put je neko video kao profesionalca. Ne kao snaju. Ne kao „ćerku bravara“.
Već kao umetnicu. Kada je Katarina izašla, shvatila je da se nešto nepovratno promenilo.
Zatim su došli kancelarija. Zatim razgovor sa Maksimom. Zatim susret sa svekrvom. Zatim tihi, ali konačni preokreti.
Katarina više ništa nije objašnjavala.
Radila je. Kada je izašla prva knjiga, videla ju je u knjižari — kao da nije u potpunosti njena, ali jeste nastala iz nje.
Maksim je samo rekao:
— Dobro je.
I ovaj put to je bilo dovoljno.
Kada je napolju počeo da pada sneg, Katarina je već počela drugu knjigu.
I prvi put u životu nije čekala da neko odluči da li je dovoljno dobra.
Samo je crtala.