Telefon je ležao na kuhinjskom stolu, sa ekranom okrenutim nagore. Blaga vibracija ga je naterala da se polako pomeri ka ivici. Marina ga je instinktivno uhvatila, kao što čovek hvata čašu koja pada. Na ekranu je treperilo ime „Mama“. Prst joj je kliznuo preko obaveštenja i otvorio prozor sa porukama.
Marina je počela da čita. Brzo je skrolovala nagore — sve do početka razgovora. Šest meseci prepiske.
Svaka poruka ličila je na tačku uputstva, na pravilo iz priručnika, napisanog tuđom rukom da upravlja njenim životom.
„Reci joj da prava žena kuva ono što muž voli, a ne te italijanske gluposti.“
„Ne daj joj ključeve odmah. Neka te zamoli dva puta. Tako će shvatiti ko komanduje.“
„Za hipoteku joj ne govori ništa. Ni u kom slučaju je ne upisuj kao suvlasnika. Posle je nećeš moći da se otarasiš.“
Marina je pritisnula telefon dlanovima na sto.
Zvuk vode iz kupatila se i dalje čuo.
Nastavila je da čita i naišla na poruke o Maksimu — snimak ekrana njegovog potpuno bezazlenog razgovora koji je Andrej uredno prosledio Galini Nikolajevnoj.
Odgovor svekrve bio je miran i poslovan: „Za sada ne preduzimaj ništa. Neka je Vera posmatra. Živi preko puta, što je zgodno. Ako se nešto desi, umešaću se.“
Marina se setila kako ju je Vera jednom zaustavila ispred ulaza i usput pitala:
— Danas si se baš doterala. Kuda si krenula?
Tada joj je to delovalo kao obična komšijska ljubaznost.
Sada je zvučalo potpuno drugačije.
Metodično, Marina je počela da prosleđuje poruke na svoju mejl adresu. Jednu po jednu.
Prsti su joj se kretali mirno. Bez ijednog trenutka oklevanja.
Andrej je izašao iz kupatila i počeo da briše kosu peškirom.
— Ko je pisao?
— Neka firma — odgovorila je Marina i vratila telefon tačno gde je bio.
— Opet reklame?
— Da.
— Obriši ih ako ih vidiš.
— Već jesam.
Glas joj je ostao ravnomeran.
Lice joj nije odavalo ništa.
Marina je ušla u spavaću sobu, sela na ivicu kreveta i zatvorila oči na tri sekunde — taman koliko je bilo potrebno da u njoj ukoreni istina koju je upravo saznala.
Sledećeg jutra sve je počelo kao i obično.
Andrej je sedeo u kuhinji sa telefonom. Marina je pravila kafu. Sve je izgledalo isto. Samo što to „isto“ više nije postojalo.
— Marija — rekao je, ne podižući pogled — napravićeš danas gulaš? Nismo ga odavno jeli.
Marina je spustila aparat za kafu na ringlu.
Zatim se okrenula ka njemu.
— Ne.
Andrej je podigao glavu.
Na trenutak mu je preko lica prešlo nerazumevanje. Zatim se nasmešio.
— Kako to ne? Pre si sama nudila.
— Pre — da. Danas — ne. I sutra isto ne.
— Šta se dešava? Jesi se naljutila na nešto?
— Ne. Samo više neću da kuvam gulaš koji zapravo ne voliš. Reči su visile između njih. Andrej je trepnuo.
— Odakle znaš…?
— Odakle treba. Marina je sipala sebi kafu. Samo sebi.
— Ti ne podnosiš gulaš. Ali neko ti je rekao da ga tražiš. Provera, zar ne? Test poslušnosti.
— Marina, o čemu pričaš?
— O tome da sve znam, Andrej. Apsolutno sve.
Polako je ostavio telefon na sto.
Marina je primetila kako mu vilica nervozno podrhtava.
Ona je pila kafu stojeći. Po prvi put nije sela naspram njega.
Pre je uvek to radila.
— Ponašaš se čudno — rekao je oprezno.
— Ne. Ponašam se potpuno normalno. Samo si ti navikao na nešto drugo.
Andrej je ustao, prošao kroz kuhinju i ponovo seo.
— Dobro. Nećeš da kuvaš. Poručićemo nešto.
— Ne „mi“. Ja neću večerati sa tobom. Ni danas, ni sutra.
— Ozbiljno govoriš?
— Potpuno.
Ostavila je šolju u sudoperu.
Andrej ju je posmatrao.
U njegovom pogledu nije bilo brige.
Samo nervoza. Uobičajeni mehanizam je odjednom prestao da radi, i nije znao koji taster da pritisne. Sat vremena kasnije zamolio ju je da mu ispegla košulju.
Marina je odbila.
Posle dva sata predložio je da za vikend posete prijatelje.
Marina je odbila.
Posle ručka zamolio ju je da pozove upravnika zgrade zbog vodomera.
Marina je ponovo odbila.
— Šta je ovo, štrajk? — pitao je nervozno.
— Ne. Samo sam prestala da izvršavam tuđa naređenja.
— Kakva naređenja? O čemu pričaš?
— O tvojoj prepisci sa Galinom Nikolajevnom.
Nastala je tišina.
Teška i duga, kao gvozdena ploča.
Andrej je prebledeo.
— Čitala si moj telefon?
— Telefon mi je sam pokazao sve što je trebalo da znam. Ispričala mu je za obaveštenje, otvoreni čet i šest meseci naredbi i uputstava. Trideset sekundi je ćutao.
Marina ih je brojala. Zatim je nastavila. Njegov glas je postao viši i brži nego inače.
— Pogrešno si sve shvatila. Moja majka samo želi da pomogne. Brine se za nas.
— Za nas?
Marina se gorko nasmejala.
— „Ne upisuj je u hipoteku, inače je nećeš moći da se otarasiš.“ To je briga?
On je pokušao da se opravda.
Ali Marina je citirala poruku za porukom.
Datum za datumom.
Reč za rečju.
Dok mu nije ostao nijedan odgovor.
Na kraju je izvadila putnu torbu iz ormara. Spakovala ju je još ujutru dok je on spavao.
Dokumenti. Odeća za nedelju dana. Laptop.
— Ne možeš samo da odeš — rekao je Andrej, stajući na vrata.
— Mogu. Upravo to i radim.
— A gde ćeš? Nemaš ništa. Ni stan, ni bilo šta.
Marina je zastala. Pogledala ga dugo.
— Upravo su te tome naučili. Da nemam ništa. Da sam zavisna. Da sam bez tebe niko. Ali ti uopšte ne poznaješ svoju ženu, Andrej. A tvoja majka još manje.
Prošla je pored njega.
On se nije pomerio.
Nedelju dana kasnije Andrej je saznao gde Marina živi.
Čekao ju je ispred modernog stambenog kompleksa.
Kada je izašla, pitao je:
— Ovde živiš pod kirijom? Kod prijateljice?
— Ne. Ovo je moj stan.
Andrej je zastao.
— Tvoj stan?
— Da. Deda mi je dao novac. Zvanično je stan na ime mog oca. U potpunosti je plaćen. Bez hipoteke.
— Od kada?
— Od pre godinu i po dana.
Gledao ju je u neverici.
— Znači godinu i po si to krila od mene?
— A ti si šest meseci krio da upravljaš mojim životom po uputstvima svoje majke. Bolje da ne računamo ko je kome dužan više iskrenosti.
Kada je Andrej shvatio da taj stan nikada neće biti njegov, poslednja nada mu je nestala iz pogleda.
— Ti si kriva — rekao je prigušeno. — Da nisi čačkala moj telefon…
— Da u tvom telefonu nije bilo šta da se krije, ne bih imala šta da nađem.
— Uništila si našu porodicu.
Marina je odmahnula glavom.
— Ne, Andrej. Porodicu su uništile naredbe. A ti si ih poslušno izvršavao. Dan za danom. Ja ništa nisam uništila. Samo sam izašla iz zgrade koja nikada nije bila moj dom.
Okrenula se i krenula.
— Marina!
Nije se zaustavila.
Ulazna vrata su se tiho zatvorila za njom. Kasnije je Marina stajala pored prozora svog malog stana.
Čajnik je zviždao.
Na stolu su bili papiri za razvod. Pored njih telefon, iz kog je obrisala sve brojeve iz starog života.
Sipala je čaj.
Otvorila prozor. Veče je bilo toplo. A tišina oko nje bila je stvarna.
Ne ona tišina iza koje se kriju tuđa naređenja i naučene fraze.
Nego tišina koja pripada samo njoj.
Na kuhinjskom stolu ležala je sveska.
Marina je otvorila praznu stranicu i napisala:
„Slobodna sam.“
Zatim je precrtala reči.
Ispod njih je napisala:
„Oduvek sam bila slobodna. Samo to nisam znala.“
KRAJ