Katja u prvom trenutku nije mogla da pronađe ni reč.
Pogled joj je skliznuo sa devera na supruga Maksima.
On je sedeo na kauču i pregledao poslovne dokumente na tabletu.
Ali čim je čuo reči svog brata, odmah je odvojio pogled od ekrana.
Podigao je obrve, a u očima mu se pojavio onaj izraz koji je obično prethodio ozbiljnim sastancima u njegovoj firmi.
— Ponovi još jednom šta ste tačno odlučili i na čiji račun
— rekao je Maksim mirno i odložio tablet u stranu.
— Što se odmah pališ, Maks? — odgovorio je Dima i pomirljivo podigao ruke.
Iza njegove demonstrativne dobroćudnosti jasno se, međutim, videla proračunatost.
— Mi samo mislimo na mamu.
Navršava šezdeset godina. To je važan jubilej.
Značilo bi joj mnogo da okupi celu porodicu oko sebe i vidi da njeni sinovi žive u slozi.
Osim toga, ti i Katja imate taj prelep, prostran trosoban stan.
Ne kao mi u našem malom dvosobnom stanu, gde se ja, Alina i deca bukvalno sudaramo jedni s drugima.
Vi imate veliki dnevni boravak, a Katja kuva toliko ukusno da bi joj svaki restoran pozavideo.
To je porodična obaveza.
Zar ćete uskratiti mami takvu radost?
Katja je duboko udahnula.
Logika njenog devera, koliko god bila sebična, kao i uvek je zvučala besprekorno.
Već skoro deset godina Dima je živeo sa porodicom besplatno u majčinom stanu.
Osim dela računa, gotovo ništa nije plaćao.
U isto vreme izdavao je mali jednosoban stan nasleđen od dede i uredno zadržavao prihod za sebe.
Maksim se, međutim, odmah posle venčanja odselio u iznajmljen stan.
On i Katja su godinama sebi uskraćivali mnogo toga da bi najpre skupili učešće, a zatim i unapred otplatili hipoteku za ovaj trosoban stan.
A sada je Dima gledao na njihov dom i na Katjin trud kao na besplatan resurs za sopstvenu porodičnu proslavu.
— Dima, trideset ljudi nije samo porodična večera
— rekla je Katja mirno, trudeći se da ne pokaže nervozu.
— To znači kupovinu namirnica, planiranje jelovnika, dane kuvanja i posluživanje gostiju.
Zašto ne bismo razmislili o nekom prijatnom restoranu?
Maksim i ja bismo rado učestvovali u troškovima.
U tom trenutku se umešala Alina, koja je do tada ćutke posmatrala svoj manikir.
Sa lažnim saosećanjem, iza kojeg je provirivala pasivna agresija, pogledala je Katju.
— Katicice, kakav restoran?
— uzdahnula je i sklonila pramen kose.
— Tamo je sve tako strano i bezlično. Mama se uopšte ne bi osećala dobro.
Njoj treba porodična toplina, ugođaj domaće atmosfere.
Osim toga, znaš u kakvoj smo situaciji.
Dima trenutno menja profesionalni pravac, prihodi su nam nestabilni, a deca imaju potrebu za dodatnim časovima.
Svaki dinar nam je važan.
Mislili smo da ćete vi, kao uspešniji i finansijski stabilniji rođaci, pokazati razumevanje.
Za tebe ipak nije problem da ispečeš malo mesa i napraviš nekoliko salata. Uvek si bila divna domaćica.
A mi ćemo, naravno, pomoći.
E, barem moralno.
I dočekivaćemo goste.