Beba je još uvek plakala kada ju je Majkl prvi put čuo sa iznajmljenog polja. U početku je pomislio da je ptica zaglavljena u travi pored kanala. Zvuk je bio previše slab da bi pripadao nečemu dovoljno jakom da preživi večer.
Polje je mirisalo na dizel, vlažnu zemlju i letnju kišu koja je visila nisko nad redovima useva.
Majkl je radio još pre svitanja, pogrbljen nad blatnjavom zemljom, sa glinom na čizmama i košuljom ukrućenom od osušenog znoja. Gotovo da nije posedovao ništa na šta bi mogao da bude ponosan.
Ni zemlju. Ni traktor. Čak ni malu kuću kraj puta — barem ne na način koji mu je davao osećaj sigurnosti. Svaki mesec prvo je dolazila kirija. Onda stočna hrana. Pa gorivo.
Pa hrana — ako bi uopšte ostalo dovoljno novca za nešto više od hleba, pasulja i onoga što je bilo na akciji u prodavnici na uglu. Tada se ponovo začuo krik. Ovog puta bio je ljudski.
Majkl je ispustio motiku i krenuo prema zvuku ka kanalu, dok mu je srce kucalo sve brže sa svakim korakom.
Pronašao je novorođenče blizu blatnjavih redova, umotano u izbledelu plavu ćebad koja je mirisala na kišu, zemlju i staru tkaninu. Pupčana vrpca je još uvek bila sveža na njegovom stomačiću.
Njegove male pesnice su se otvarale i zatvarale u vazduhu, kao da pokušavaju da se uhvate za svet pre nego što ih potpuno napusti.
Majkl je stajao iznad njega sekundu i u sebi proračunavao vrstu siromaštva koje mu je prožimalo kosti. Mleko u prahu. Pelene. Toplina u januaru. Pregledi kod lekara.
Školska odeća. Čovek koji je ponekad večerao krekere, nije imao pravo da podigne bebu koju je svet već napustio.
Tada je beba ponovo zaplakala — tiho i slomljeno — i nešto u Majklu se slomilo zajedno s njom.
Kleknuo je u blato i podigao je sa obe drhtave ruke.
„Sada više nisi sam, mali“, prošaptao je.
Beba se umirila na njegovim grudima.
To je bilo prvo čudo u koje je Majkl ikada poverovao.
U 19:18 stajao je sa blatom na farmerkama i panikom u očima ispred prijemnog šaltera bolnice.