Татјана је погледала свог мужа и чекала бар једну његову реч. Он је ћутао. У том тренутку Татјана је приметила да је сто празан. Само чајник, четири шоље и купљена торта у провидној кутији. То је био први знак. Михаил је седео на софи, већ без капута, и листао телефон. На трен је подигао поглед, климнуо јој, али није устао.
Други знак.
— Скини капут, уђи — рекла је Галина Петровна из кухиње.
— Сада пијемо чај. Татјана је одложила капут и изула ципеле. Навикла је на те месечне посете: субота, ручак, дуги разговори о ничему и онда повратак кући. Али данас је све било другачије.
— Миша, зашто сто није постављен? — тихо је питала док је седала поред њега.
— Мама је рекла да ће бити чај — одговорио је.
— Она жели да разговара. Артјом је ушао у собу. Михаилов млађи брат: широк осмех, откопчана кошуља, мирис парфема.
Загрлио је Татјану, потапшао брата по рамену и сео преко пута њих.
— Тања, изгледаш фантастично — рекао је весело.
— Баш си блистава.
— Хвала, Артјом.
И ти изгледаш добро.
Галина Петровна је донела чајник и ставила шоље на сто. Њени покрети били су прецизни, готово свечани. Села је на чело стола и погледала их све редом.
— Ето, сви смо ту — рекла је, а Татјана је одмах осетила нешто необично у њеном гласу.
Мешавину напетости и одлучности.
— Мама, да ја… — почео је Артјом.
— Не, ја ћу рећи — прекинула га је Галина Петровна.
— Артјом је запросио Кристину.
Веома смо срећни.
Лепа, скромна девојка.
Татјана се насмешила.
Познавала је Кристину.
— Честитам, Артјом — рекла је искрено.
— Када је венчање?
— На лето — одговорио је Артјом.
— У јуну или јулу.
— То је дивно.
Чај је био сипан, торта исечена. Али Галина Петровна је више пута изгледала као да жели нешто да каже, па би то прогутала.
На крају је проговорила:
— Венчање је озбиљна ствар.
Много новца.
Веома много новца.
— Наравно — климнула је Татјана.
— Зато сам вас и позвала — рекла је Галина Петровна.
— Ти ћеш платити Артјомово венчање.
Тишина је пала у просторији.
— Да ли сам добро разумела? — мирно је питала Татјана.
— Желите да ја платим венчање?
— Не желим. Ја кажем — одговорила је жена мирно.
— Имаш плату. Можеш то да приуштиш.
— Зашто баш ја?
— Зато што имаш новац — одговорила је свекрва.
— Купила си нов ауто. Сваке године идеш на одмор. Имаш трособан стан.
Артјом нема ништа.
Татјана је полако удахнула.
— А остали?
— Свако има своје проблеме — пресекла је Галина Петровна.
— А ја сам шта? Банка?
— Ми смо породица — рекла је свекрва.
— Породица помаже.
Татјана је у том тренутку схватила: то није била молба.
То је била наредба.
— Добро — рекла је. — Могу ли да разговарам са Артјомом?
Артјом је није гледао право у очи.
— Да ли си знао да ће твоја мајка то тражити? — питала је Татјана.
— Па… делимично да — признао је.
— Али нисам ја то одлучио.
— То и не питам.
Питам да ли си размишљао о другом решењу.
— Кредит је терет — рекла је свекрва.
Татјана је погледала свог мужа.
— Миша. Шта ти мислиш?
Михаил је коначно проговорио:
— Искрено? Изненађен сам.
Али… ти то можеш да приуштиш. То за тебе није тако велики износ.
Татјана га је гледала.
— Дакле, ако могу да приуштим, онда и морам да платим?
Тишина.
То је био одговор.
Татјана је устала.
— Разговор није завршен! — повикала је свекрва.
— Јесте. Завршен је — рекла је Татјана.
— Позвали сте ме овде као новчаник.
— Ако сада одеш, никада се више не враћаш! — викнула је свекрва.
Татјана је застала на вратима.
— Добро — рекла је тихо. — Прихватам то.
Отишла је.
Врата су се затворила иза ње.
Спустила се низ степенице.
Села у ауто.
Покренула га.
И није се осврнула.