— Šta se, zaboga, ovde dešava? — Alina se ukočila na pragu svog stana. Ruka joj je i dalje stezala ručku kofera.
Sat je pokazivao pola tri ujutru. Posle dugog leta i vožnje taksijem kroz uspavani grad, žudela je samo za jednim — da izuje cipele, legne u krevet i konačno zatvori oči. Umesto toga dočekala ju je zaglušujuća muzika. Bas je tutnjao toliko jako da je i kristalni luster u hodniku jedva primetno podrhtavao. Iz kuhinje su dopirali smeh, zveket čaša i glasni povici pijanih muškaraca koji su se žustro raspravljali o fudbalu.
Alina je zakoračila unutra.
Na njenoj omiljenoj svetloj sofi ležao je nepoznat muškarac, duboko je spavao, čak ni cipele nije izuo. Sto u trpezariji bio je zatrpan praznim flašama, prljavim tanjirima i prepunim pepeljarama. Skupi bakin porcelan jedva se video između opušaka.
U tom trenutku iz kuhinje je izašao Denis. U trenerci. Sa čašom u ruci. I bez ikakvog izraza iznenađenja na licu.
— Samo nemoj da počinješ sada — rekao je nonšalantno. — Ovi ljudi ovde žive privremeno. Rade renoviranje.
Alina je spustila kofer i pogledala oko sebe. Neko iz kuhinje joj je prijateljski mahnuo, kao da je ona ovde gošća.
— Kakvi ljudi, Denise? Kakvo renoviranje?
— Artjom i Lena. I njihov sin Kiril. Znaš, kupili su stan u novoj zgradi.
— Rekao si mi da su kupili stan. Ne da će se useliti kod nas. Denis je slegnuo ramenima.
— Takve stvari se ne pričaju preko telefona. Bila si na odmoru, trebalo je da se odmoriš. Nisam hteo da te opterećujem sitnicama. Sitnicama.
Taj stan je Alina kupila mnogo pre braka.
Sedam godina je otplaćivala kredit, radila prekovremeno i štedela svaki dinar. Svaka soba, svaki ugao, svaki kvadratni metar bili su rezultat njenog rada.
Ali negde usput „moj stan“ postao je „naš dom“.
A onda se „naš“ postepeno pretvorilo u „za sve“.
Prijatelji koji su navodno dolazili na kratko, a ostajali do jutra.
Rođaci kojima je privremeno bio potreban smeštaj.
Poznanici koji su se pojavljivali bez najave.
Alina je sve trpela. Kuvanje za gomile ljudi, čišćenje posle svih i pranje gomile sudova.
— Previše si formalna — govorio je Denis. — Dom treba da bude otvoren za ljude.
Pre ovog putovanja prvi put posle tri godine otišla je sama na odmor.
A sada je stajala u svom stanu i čula nepoznat ženski glas iz kuhinje:
— Denise, donesi vadičep, molim te!
Tako prirodno.
Kao da je on vlasnik ovog mesta.
Alina je duboko udahnula.
— Koliko dugo oni ovde žive?
— Tri nedelje — odgovorio je Denis. — Možda i malo više.
Polako je obišla stan. Svuda su bili tragovi tuđe prisutnosti. Fleke na sofi.
Nepoznata hrana u frižideru. Tuđi peškiri i odeća u kupatilu.
Kada je ušla u spavaću sobu, ukočila se. U njenom krevetu spavao je nepoznat tinejdžer. Alina je tiho zatvorila vrata i vratila se u dnevnu sobu. Glas joj je bio miran. Gotovo zastrašujuće miran.
— Želim da svi odmah odu.
Muzika je stala.
Nastala je tišina.
— Ne misliš ozbiljno — rekao je Denis i prišao joj korak bliže. — Usred noći je.
— Ovo je moj stan.
— Mi smo u braku! To znači da je i moj!
Bez reči, Alina je otvorila ormar i izvadila fasciklu sa dokumentima.
Stavila je na sto ugovor o kupovini.
Pored njega — vlasničke listove.
Datum je govorio sam za sebe.
Dve godine pre venčanja.
— Ovaj stan je kupljen pre našeg braka — rekla je. — Mojim novcem. On je moj.
Niko nije progovorio ni reč.
Zatim je Alina uzela telefon i pozvala taksi.
Jedan po jedan, gosti su napustili stan.
Nevoljno.
U tišini.
Denis je ostao poslednji.
— Izbacuješ sopstvenog muža?
— Ne zadržavam te.
Sledećeg jutra spakovao je svoje stvari i otišao.
— Samo privremeno — rekao je.
Ali privremeno se ispostavilo kao konačno.
Mesecima kasnije, Alina je sedela u svom stanu.
Sve je bilo čisto.
Sve je bilo mirno.
Sve joj je ponovo bilo poznato.
Nije bilo tuđih glasova.
Nije bilo haosa.
Nije bilo nepozvanih gostiju.
Bio je samo ona.
I po prvi put posle mnogo godina, tišina joj nije delovala usamljeno.
Delovala je kao sloboda.