— Četrdeset hiljada za tvoju majku, dvadeset hiljada za tvoju sestru! A meni govoriš da nema para za novu veš mašinu?!
— Marina, saslušaj me…
— Ne, sada ti mene slušaj! Radim dva posla, štedim svaki dinar, a ti krišom pomažeš svojoj majci sa njenim beskrajnim „bolestima“, koje je nekako ne sprečavaju da bez problema ide na odmor i radi u bašti!
— Ona je moja porodica, kako da joj ne pomognem?
— A ja? Šta sam ja za tebe? Besplatna kućna pomoć?!
Marina se budila svako jutro u pet sati na alarm. Andrej je mirno spavao, raširen preko kreveta. Ona bi tiho ustajala, navlačila kućni ogrtač i odlazila u kuhinju — morala je da pripremi hranu za njegov radni dan. Bili su u braku tri godine. Venčanje je bilo skromno: samo bliski rođaci i jeftin restoran. Marina je sanjala o beloj haljini, velikoj proslavi i limuzini, ali Andrej ju je tada ubedio:
— Zašto da trošimo novac? Bolje da štedimo za stan.
I počeli su da štede. Tačnije, Marina je počela da štedi. Uzela je drugi posao — uveče je kod kuće radila manikir klijentkinjama.
Sav svoj prihod stavljala je u zajedničku kasu. Andrej je obećao da će i on doprinositi iz svoje plate inženjera.
— Mama, naravno da mogu da ti pozajmim pet hiljada grivni — rekao je Andrej telefonom, dok je Marina sekla salatu. — Prebacujem danas.
Screenshot
— Opet novac za tvoju majku? — pitala je Marina i podigla obrve.
— Zašto opet počinješ? Njena penzija je mala, lekovi su skupi.
— Andrej, mi štedimo za stan…
— Pa štedimo. Nemoj da si sitničava, to je moja majka. Valentina Pavlovna, svekrva, živela je u prostranom trosobnom stanu u centru grada. Stalno se žalila na nedostatak novca, ali je svakog leta putovala na odmor i stalno kupovala novu garderobu.
Mašina za veš se pokvarila baš u najgorem trenutku — Marina je imala veliki porudžbinski posao za venčani manikir.
— Andrej, treba nam nova veš mašina. Ova više ne može da se popravi.
— Koliko košta?
— Oko trideset hiljada.
— Odakle nam toliki novac? Zar nema nešto jeftinije?
— Već tri godine perem u ovom otpadu!
— Sačekaćemo platu.
Plata je stigla… ali novac je „nestao“. Andrej je rekao da je hitno morao da pomogne sestri Olgi jer su joj pukle vodovodne cevi. Marina je počela da pere ručno. Prsti su joj pucali, koža se sušila. Uveče je Andrej došao kući sa cvećem:
— Oprosti mi. Kad budem zarađivao više, kupiću ti novu veš mašinu.
Marina mu je verovala. Onda je slučajno videla uplate na njegovom tabletu:
„Valentina P. — 40.000 UAH — odmor“
„Olga K. — 20.000 UAH — Turska“ „Valentina P. — 15.000 UAH — bunda“ Prostrujalo joj je kroz telo.
Više od trista hiljada grivni otišlo je njegovoj porodici. Kad je Andrej došao kući, Marina ga je čekala sa odštampanim izvodima.
— Plaćaš odmor svojoj majci mojom karticom?!
— O čemu pričaš?
— Prestani da lažeš! Dok ja perem veš i uništavam ruke, tvoja majka je na plaži!
— To je moj novac!
— A to što ja štedim za stan, to se ne računa?!
— Ti stalno prigovaraš!
Marina je polako skinula burmu.
— Vrati se kod svoje majke. Ako ti je ona važnija od mene.
Nedelju dana kasnije Andrej se iselio. Majka ga je dočekala radosno:
— Rekla sam ti, sine, ona nije za tebe! Na početku je bilo prijatno: hrana, čiste košulje, mir. Ali ubrzo su počeli novi „zahtevi“:
— Treba nam novi frižider…
— Mama, nemam sada novac…
— I tvojoj sestri treba novi telefon!
Prvi put je Andrej osetio: svi samo uzimaju, niko ne daje.
Posle mesec dana shvatio je da Marina od njega nikada nije ništa „tražila“. Razgovarala je, pitala, planirala zajedno.
Jedne večeri ponovo je stajao pred njenim vratima sa cvećem:
— Sve sam shvatio! Pogrešio sam!
Ali vrata su se otvorila i Marina ga je mirno pogledala.
— Idi kući, Andrej.
— Volim te!
— Ljubav nije kada finansiraš sve — osim sopstvene žene. Ti si izabrao.
Vrata su se zatvorila.
Andrej se vratio kod majke.
— Donesi hleb! Frižider je prazan!
I tada je shvatio: zaista jeste „u porodici“… samo ne u onoj koju je zamišljao.
Marina je u međuvremenu sedela sama u stanu.
Nova veš mašina je tiho radila.
I prvi put posle mnogo godina — ona se zaista mirno osmehnula.