— Ko će spremiti večeru? I mi se vraćamo s posla!
— rekao je nervozno Oleg, bacivši se na kauč u dnevnoj sobi, još uvek u farmerkama koje je nosio napolju. Čim je to izgovorio, njegova mlađa sestra Irina pojavila se na vratima kuhinje, umotana u mekani bademantil.
— Olja, već je osam sati, a nema ništa za jelo. Moji dečaci neće jesti samo heljdu, napravi im sirnike — dodala je razmaženim tonom. Iz dečje sobe dopirao je pravi haos.
Irinina tri sina skakala su s kreveta na sprat i jurila tamo-amo, metodično uništavajući laminat. Na odrasle uopšte nisu obraćali pažnju — svaki je bio zalepljen za svoj tablet, sa zvukom pojačanim do kraja.
Olja je imala četrdeset pet godina. Upravo se vratila kući posle posebno napornog dana u kancelariji, ispunjenog komplikovanim izveštajima. Noge su je bolele, ali umesto uobičajenog umora osećala je hladnu, gotovo matematičku jasnoću. Živeli su u velikom četvorosobnom stanu koji je Olja sama iznajmljivala. Njena plata višeg finansijskog analitičara omogućavala joj je više nego udoban život.
Oleg je zarađivao tri puta manje od nje, ali se ipak ponosno predstavljao kao „glava porodice“, dok je svoj novac trošio na sopstvena zadovoljstva.
Pre tačno mesec dana Irina je došla kod njih s decom i koferima, samouvereno izjavivši da su joj se radovi u stanu odužili.
— Sirnici se odlično prodaju u pekari u prizemlju — mirno je odgovorila Olja. — Siđi i kupi ih.
Oleg je odmah skočio s kauča.
— Olja, opet počinješ? Irina ionako prolazi kroz težak period, renoviranje joj je stalo. Treba da pokažeš razumevanje, mi smo porodica! Olja se ironično nasmešila.
— Renoviranje? — pogledala ga je pravo u oči. — Videla sam oglas pre mesec dana. Stan tvoje sestre izdat je za četrdeset pet hiljada rubalja. Irina se odjednom ukočila i skrenula pogled. Oleg je na trenutak izgubio prisebnost, ali je njegova sestra odmah prešla u napad, skidajući masku bespomoćne rođake.
— Pa šta ako sam ga izdala? — drsko je odgovorila. — Oleg mi je to predložio! Rekao je da ti dobro zarađuješ, kupuješ kvalitetnu hranu, a ja ću tako za godinu dana otplatiti kredit za auto! Šta, teško ti je da pomogneš porodici svog muža?
Sve je u Oljinoj glavi odjednom leglo na svoje mesto.
Bio je to ciničan, pažljivo smišljen plan dvoje nezrelih odraslih ljudi da koriste resurse druge osobe.
— Razumem… — rekla je polako klimajući glavom.
Oleg, osetivši podršku svoje sestre, ustao je samouvereno.
— Da, ja sam joj to predložio! I šta sad?
Tvoja uloga je da obezbediš udobnost u kući. Ako ti se ne sviđa, spakuj se i vrati u svoju garsonjeru. A kiriju za ovaj stan plaćaću ja!
Olja je čekala baš te reči. Izvadila je iz torbe dokument sa plavim pečatom i spustila ga na kuhinjski sto.
— Nećeš je ti plaćati, Oleg.
Zastala je na trenutak, posmatrajući kako mu lice bledi.
— Verovatno ste se pitali zašto sam ćutala celog ovog meseca, kuvala vam i trpela ovaj kamp. Objasniću vam. Platila sam ogroman depozit za ovaj stan — dvesta hiljada rubalja. Po ugovoru, da sam otišla bez najave, vlasnik bi zadržao ceo iznos. Poslala sam zvanično obaveštenje onog dana kada sam videla tvoj oglas, Iro.
Sva Olegova samouverenost nestala je u trenutku.
— Sutra u devet ujutru ugovor ističe — nastavila je Olja mirno. — Vlasnik dolazi po ključeve. A ja se vraćam u svoju garsonjeru koja je, hvala Bogu, odavno moje vlasništvo i nema nikakav kredit.
— Kako to raskinut?! — Irinin glas je zadrhtao. — Gde sad da idemo? Stanari su mi platili godinu dana unapred!
— Uzećemo hotel! — viknuo je Oleg, vadeći bankovnu karticu.
— Odmah ću rezervisati luksuzan apartman, a ti ćeš, Olja, puzati nazad na kolenima i moliti za oproštaj!
Olja je pogledala karticu i nasmešila se.
— To je moja dodatna kartica, Oleg. Blokirala sam je pre sat vremena. Taj resurs je zatvoren. Napolje. Imate petnaest minuta.
Oleg je ostao bez reči i panično proverio telefon. Na njegovom računu ostalo je samo trista četrdeset rubalja.
Kada su počeli da, gurajući se i psujući, iznose kofere na stepenište, Oleg je pozvao majku i zamolio je da ih primi kod sebe.
Olja nije odmah zatvorila vrata. Prišla je prozoru u dnevnoj sobi.
Dvadeset minuta kasnije ispred zgrade se zaustavio automobil. Njena svekrva, Nina Aleksejevna, užurbano je izašla iz njega. Pojurila je ka sinu i ćerki koji su stajali napolju među koferima i troje uplakane dece.
— Mama, izbacila nas je! Ostavila nas je bez novca! — žalio se Oleg.
Ali umesto sažaljenja, Nina Aleksejevna mu je opalila zvučan šamar.
— Budalo! — povikala je piskavim glasom. — Izgubio si takvu ženu! Ko će vas sad izdržavati? Sigurno ne ja sa svojom penzijom!
S prozora je Olja posmatrala kako se njeni bivši bližnji svađaju ispred zgrade, međusobno se optužujući za glupost i pohlepu. U njenoj torbi, pored dokumenata o raskidu ugovora, već je ležao i spreman zahtev za razvod. Olja je nameravala da ga preda već sledećeg jutra, sa istim onim hladnim osmehom.
Polako je zatvorila prozor, prigušivši buku spolja.
Iste večeri Olja je sedela u maloj kuhinji svoje predbračne garsonjere. Oko nje je vladala potpuna tišina. Iz ormarića je izvadila staru bakarnu džezvu s blago iskrivljenom drškom — onu istu koju ju je Oleg uvek terao da baci.
Skuvala je jaku, mirisnu kafu, sipala je u svoju omiljenu šolju i otpila prvi gutljaj. U sebi je osećala ogromno olakšanje.
Više nije morala da plaća tuđe račune i trpi bezobrazne parazite. Više nije bila dužna da „razume situaciju“ bilo kome. Od sada je važna bila samo njena sopstvena situacija. Imala je svoj novac, svoj lični prostor i potpuno novi, slobodan život.