„Moramo da pomažemo jedni drugima, ipak smo porodica“, rekla je moja svekrva, ali njen odgovor mi se nimalo nije dopao.
Alevtina Romanovna i Darja, moja jetrva, upale su u naš hodnik s pobedonosnim izrazima lica
— kao da su upravo osvojile Zimski dvorac, a ne došle u posetu, već da naplate porez.
Darja je u rukama stezala debelu kožnu fasciklu, kao da se u njoj ne nalaze obični dokumenti, već krštenica jednog carstva ili makar testament milijardera bez direktnih naslednika.
— Porodica je jedan ekonomski organizam, Stasik! — proglasila je svekrva sa praga i bacila svoj mokar kišobran pravo na svetlu klupu u hodniku.
— Kraj odvojenog života. Pokrećemo projekat koji će obezbediti budućnost naše loze za naredne decenije!
Njen glas, jak i naviknut da mu se ne protivreči, odzvanjao je po stanu i udarao o zidove.
Na ormaru je sedeo Jaša — naš veliki zelenkasto-sivi papagaj, koji je već odavno imao ulogu porodičnog „moralnog nadzornika“.
Ptica je polako podigla glavu, nagnula je u stranu, procenila situaciju i jasno, promuklim ali sigurnim glasom rekla:
— Sastanak prevaranata!
Tišina je pala. Čak je i kuhinjski sat kao da zastao na trenutak. Svekrva se ukočila.
Zatim se polako okrenula ka ormaru s prezrivim pogledom.
— Lena… zar se još nisi rešila te „pernate životinje“?
— prosiktala je. Darja, koja je radila kao kasirka, kretala se hodnikom kao kraljica koja je slučajno zalutala na seosku pijacu.
— Brate, daj pasoš — naredila je. Stas je istupio ispred nje.
— Prvo objasnite u šta me tačno uvlačite.
Svekrva je teatralno podigla ruke.
— „Fond za razvoj Voloceje“!
— Kakva Voloceja? — pitao sam.
Darja je otvorila fasciklu.
— Buduće dete porodice, naravno.
Zaledila sam se.
— Mi nemamo dete.
— Još ne — odgovorila je mirno.
Na sto su bili razbacani dokumenti: šeme, tabele, planovi — nešto između poslovnog projekta i čiste fantazije.
— Ovo je dugoročna investicija — rekla je svekrva. — Dete mora da se obezbedi od samog početka.
— Čekajte… o kom detetu govorite? — pitao je Stas.
— O onom koje ćete imati — odgovorila je Darja.
— A šta ako odbijemo? — pitala sam tiho.
Svekrva se hladno nasmešila.
— U porodici se to veoma loše prihvata.
I tada je sve postalo jasno. Ovo nije bio „projekat“. Ovo je bio pokušaj da upravljaju našim životom.
Stas se naslonio na zid.
— Hoćete da plaćamo dete koje ni ne postoji?
— Još ne — ispravila ga je svekrva.
Jaša je uzdahnuo:
— Početnici…
Nasmejala sam se mirno.
— Znate šta? Vaša ideja zvuči dobro.
Svi su me pogledali iznenađeno.
— Stvarno? — oduševila se Darja.
— Da — klimnula sam. — Ali uz jednu izmenu.
Uzela sam fasciklu i zatvorila je.
— Fond će biti registrovan na ime Jaše. On će biti glavni revizor.
Papagaj je podigao glavu i rekao:
— Odobreno.