Уместо топлине и разумевања, донета је хладна и себична пресуда.
Приче
— Напоље из мог стана! И да се ниси усудила више да овде крочиш, јеси ли ме чула?! — Ержебетин глас проламао се кроз стан, толико гласно да су га сигурно чули и комшије. — Паразите! Мислила си да ти је овде удобно, зар не?
Ана је стајала у ходнику са путном торбом у руци. Гледала је своју свекрву мирно, скоро равнодушно — као нешто непријатно, али одавно познато. Пет година проведених у том стану научило ју је да је свака расправа са Ержебет узалудна. Било је то као да вичеш у празнину: речи нестају, а одговор никад не стиже.
— Чујем вас — тихо је рекла.
— Чује! — Ержебет је презриво пљеснула рукама. — Пет година си живела на грбачи мог сина! Он те издржавао, све плаћао! А ти? Шта си ти дала заузврат? Шта си уопште? Питања нису тражила одговор. Ержебет никада није водила дијалог — она је говорила, други су слушали. Веровала је да је у праву онај ко говори најгласније.
Ана је навуче капут и полако га закопча — дугме по дугме, одоздо нагоре. Затим је пребацила торбу преко рамена.
— Губи се и не окрећи се! — довикнула је свекрва за њом.
Врата су се затворила уз туп ударац.
На степеништу се осећао мирис мачје хране помешан са тешким, оштрим мирисом прженог лука. Ана се на тренутак ослонила на зид. Дакле, то је то. Пет година — и крај. Није плакала. Сузе су пресахле још пре годину дана, оног тренутка када је Петер поново изабрао мајку уместо ње, само слегнуо раменима и изговорио своју уобичајену реченицу: „Знаш каква је она.“
Ана је знала. Сада боље него икад. И можда је управо зато могла да оде.
Изашла је на улицу, извукла телефон и послала поруку Габору, једном од директора у седишту холдинга. Само три речи:
„Спремна сам. Сутра.“
Одговор је стигао за мање од минута:
„Очекујемо вас у десет.“
Дунагепђар се налазио на северној периферији града — сиве зграде, високи димњаци који су пушили и лети и зими. Ана је то место познавала превише добро. Петер је ту радио као менаџер средњег нивоа, са стабилном платом и задовољством које долази са сигурношћу.
Пре три године и Ана је почела ту — најпре као економиста, а затим као шеф одељења за планирање и економију.
Наравно, Ержебет то никада није сматрала правим послом.
— Она само премешта папире — говорила је комшиници Јудит, која је разумевајући климала главом. Али ти „папири“ били су озбиљне анализе, извештаји и прорачуни. Ана је изградила систем, прикупљала податке и састављала извештаје које је слала у седиште ХунгарХолдинга. Тамо су приметили њен рад. И ценили га.
А сада су је позвали.
Ноћ је провела у малом једнособном стану у улици Дели, који је изнајмила месец дана раније — за сваки случај. „Случај“ је дошао раније него што је очекивала.
Стан је био тесан: кревет, сто и прозор који је гледао у двориште. На полици је стајало неколико књига о контролингу, а поред њих излизано издање „Ане Карењине“, које је годинама покушавала да доврши.
Скувала је чај, села на ивицу кревета и загледала се у плафон.
Да ли се плашила?
Не.
То је било нешто друго — непознат осећај. Као када после дуге таме изађеш на светлост и још увек не знаш шта тачно гледаш.
Ујутру је обукла једино елегантно сиво одело које је понела са собом. Очешљала се и нанела суптилни кармин. Огледало у купатилу је било мало и помало мутно, али је поглед жене остао одлучан. Климнула је главом свом одразу. Било је време.
У седишту ХунгарХолдинга, дочекао ју је Габор – ситан, витак човек који је говорио сажето и директно. Увео ју је у салу за састанке где су је већ чекала два мушкарца у оделима.
„Ана“, поче Габор, „руководство холдинг компаније је закључило да је време за промену на челу Дунагепђара. Садашњи директор, Андраш, одлази са функције из здравствених разлога. Њено име се више пута помиње у протеклих шест месеци.“
Ана је ћутке слушала.
„Желели бисмо да преузмете управљање фабриком.“
Један од мушкараца – снажан, са тврдим погледом – нагнуо се напред.
—Да ли знате у шта се упуштате? Ситуација није лака. Дугови, укорењене структуре, нерешена кадровска питања.
—Управо зато сам три године прикупљала све податке— мирно је одговорила Ана.—Знам бројке. И познајем људе.
Човек је благо сузио очи. Био је љубазан, можда превише љубазан. Ана је запамтила његово лице.
До поднева су сви документи били потписани. Именовање званично ступа на снагу за недељу дана; примопредаја ће се обавити пре тога—а ново руководство ће ускоро бити објављено у фабрици.