Ноћи када ми је Маркос рекао да ја морам да платим путовање његове мајке на Хаваје, није ни подигао поглед са кауча. Седео је у тренерци, са контролером за игру у рукама. Нигде ни трага од отворене странице за посао — само паузирана игра и полупразно енергетско пиће. „Мама заслужује прави одмор“, рекао је. „Узмеш га. Ако ти је стварно стало до ове породице.“ Стојала сам на вратима, још увек у радној одећи, из болничког одељења за обрачун. Ноге су ме болеле, глава лупала. Осам месеци сам била једина која доноси новац у ову кућу.
„Нећу да плаћам одмор твоје мајке“, одговорила сам мирно. „Већ каснимо са хипотеком…“
Онда је коначно подигао поглед. Његов израз лица био је истовремено лењ и хладан.
„Онда можеш да напустиш ову кућу.“
Као да је он власник. Из кухиње, Дајана — моја свекрва — испустила је кратак, подсмешљив смех. Ушла је у дневну собу у својој бисерној огрлици, као да иде на неки отмени пријем, иако је недељама живела са нама „између кирија“. „Слушај га мало“, рекла је, осмехујући се као да сам залутало дете. „Мораш да платиш. Маркос је мој син. Добра жена издржава мајку свог мужа.“ Њене речи су ме погодиле као шамар. Не зато што их никада раније нисам чула, већ зато што се нешто у мени коначно променило.
Спустила сам торбу, прошла поред њих и упутила се ка малој радној соби у углу, где сам чувала сва своја документа: фактуре, писма осигуравајућих друштава, хипотекарне изводе које Маркос никада није отворио.
Руке су ми биле мирне. Био је то најизненађујући осећај.
У кутији је био коверат који сам припремила недељу дана након што сам приметила да користи моју кредитну картицу за свој „посао“ — посао који је у ствари био само покер и спортско клађење.
Вратила сам се у дневну собу и ставила документа Маркосу у крило.
„Шта је ово?“, промрмљао је. „Папири за развод“, рекох. „Пошто си толико сигуран да је ово твоја кућа, хајде да то званично и учинимо.“ Дајанин смех је одмах утихнуо. Маркосово лице пребледело је као да му је неко искључио струју.
„Не можеш бити озбиљна“, шапнула је.
„Потпуно сам озбиљна“, мирно сам одговорила. „И пре него што поново почнеш да ми претиш… погледај прилоге.“
Маркос је окренуо страницу, прочитао наслове и отворио уста, али није рекао ништа. Дајана је пажљиво посегнула за документима, схвативши довољно да разуме.