Маргарита је полако наместила златну наруквицу на зглобу, затим пажљиво исправила богато извезену хаљину, дозвољавајући светлости кристалног лустера да нагласи сваки њен покрет. Сала је утихнула. Када је она говорила, људи су слушали — навикли су да њене речи имају тежину новца, моћи и навике да увек буде у центру пажње. Ана је осећала хладноћу дуж кичме још од почетка вечери. Погледи њене свекрве нису били случајни — били су одмерени, процењујући, оштри. Вера је седела мирно у свом једноставном сивом оделу, руке склопљене у крилу.
— Мама, молим те… — прошапутао је Андре, али глас му се изгубио у простору.
Маргарита је пришла микрофону.
— Драги гости, желела бих да кажем неколико речи о избору мог сина. Тишина је постала густа.
— Увек сам замишљала другачију снаху. Неку из нашег круга. Али љубав је чудна ствар. Он је изабрао једноставну девојку, из једноставне породице. Није трагедија… снаћи ћемо се. Неколико гостију се нервозно насмешило.
— Само, морамо бити свесни да уз млади пар долази и њихова породица. А када је нечија мајка цео живот служила супу у школској мензи… тешко да можемо говорити о миразу, зар не?
Смех. Тих, али довољно гласан.
Ана је побледела и истрчала из сале. Андре је кренуо за њом.
— Погледајте само — наставила је Маргарита — ни пристојно одело не може да приушти. Очигледно куварска плата не дозвољава луксуз. Вера је полако устала. Није журила. Није плакала.
— Хвала вам на искрености — рекла је мирно. Сала се поново умирила.
— Тридесет година сам хранила децу. И поносим се тиме. Поштени рад није срамота. Али празно срце… то је терет који новац не може да олакша. Маргаритин осмех се заледио.
— Мој супруг, Николај, преминуо је пре седам година. Био је грађевински инжењер и предузетник. Многи у овој сали знају његово име. Човек у тамном оделу нагло је устао.
— Кравцова? Вера Николајевна Кравцова?
— Да.
— Ваш супруг је изградио пола града. Ваша фондација финансира болнице и школе! Шапат је прострујао салом.
— Наследила сам све — наставила је Вера. — Али нисам желела да живим од туђег дивљења. Моје место је међу људима. Маргарита је пребледела.
— Комплекс „Ривијера“… — прошапутала је нека жена. — Он припада Кравцовој фондацији. А тамо су и ваше цвећаре, Марго.
Рука Маргарите задрхта.
— Ти… могла би да ме уништиш? — прошапутала је.
Вера је кратко ћутала.
— Могла бих. Један позив би био довољан. Али нећу. Јер ја не понижавам људе. Чак ни када то заслужују. Погледала је ка вратима где су стајали Ана и Андре.
— Ово је ваш дан. Идите, играјте. Музика је поново кренула. Гости су се опустили, али нико више није прилазио Маргарити. Њен сто, некада симбол моћи, постао је острво усамљености.
Касније јој је Андре пришао.
— Јеси ли задовољна?
Покушала је нешто да каже.
— Нисам знала…
— Ниси знала колико новца има. Али знала си да је добар човек. И то ти није било довољно.
Окренуо се и отишао. Вера је напустила ресторан тихо. На излазу ју је зауставио човек у оделу.
— Зашто сте ћутали све време?
— Морала сам да видим право лице — одговорила је. — Моја ћерка мора да зна да никада није мање вредна. А Маргарита мора да зна да постоје границе.
Изашла је на топлу ноћну улицу и окренула број.
— Алексеј Михајлович? Пребаците стан у центру и акције на Ану и Андреа. Нека почну свој живот без страха. Спустила је телефон и кренула празним тротоаром. Унутра, Маргарита је седела сама, гледајући сина како плеше са супругом. Ниједном се није окренуо.
Тек тада је схватила.
Није изгубила новац. Ни углед.
Изгубила је сина.
А празнину која је остала — ниједан лустер, ниједна хаљина, ниједна титула није могла да испуни.