Хладан јесењи ветар резао је ваздух, док је ситна киша падавала у непрестаним капљицама. На гробљу, људи окупљени да се опросте од покојника дрхтали су и чврсто стезали мараме око врата, покушавајући да одбију хладноћу. Сви су делили исту мисao: овај бол ће проћи, овај тренутак ће се завршити.
Само је мајка остала непомична поред ковчега, равнодушна према ветру и киши. Туга ју је прождирала изнутра; срце јој се чинило као да ће пући од очаја.

Сузе су јој се сливале низ бледе образе, мешајући се с капљицама кише. С времена на време брисала је лице натопљеном марамицом, погледа упртог у затворени поклопац ковчега – унутра је лежао њен једини син, смисао њеног живота.
Није могла да га види последњи пут, нити да га пољуби, држи за руку или додирне његова рамена. Рекли су јој да је тако боље. Али шта је у том тренутку могло бити боље? За њу је све већ било завршено.
Поред ње стајала је млада жена, прелепа, готово аристократског изгледа, у жалосној хаљини која јој је савршено пристајала. Брисала је сузе витким прстима, али није гледала у ковчег.
Њене очи су биле подигнуте ка сивом небу, усне готово неме. Можда је и она опраштала. Гомила је горко шапутала о неправди што тако млада жена остаје удовица.
Када је церемонија завршена, људи су се бојали да би мајка могла да се онесвести. Али она није ни чула, ни разумела. У њој су се слике прошлости окретале као покварени рингишпил. Ни хладноћа, ни киша нису имале значаја – само бол и сећања.
Једва двадесетогодишња, Тања је некада отрчала код Андреја да му саопшти најсрећнију вест: чекала је дете.
Било је пролеће, локве су се светлуцале под њеним ногама, сунце их је одбијало у златним бљесковима. Затворила је очи и осмехнула се на сећање на његов загрљај, на будућност коју су планирали заједно.
Али ништа није било како је очекивала. Друга жена је отворила врата његовог стана, обучена у његову кошуљу. Андреј је стајао иза ње са подсмешљивим осмехом. Тања је била без речи, направила корак уназад и након тога се нашла у кући своје мајке, окружена пријатељима који су покушавали да је утеше. Андреј се никада није вратио.
Тада се родила Саша, њен мали зрак сунца, њено светло у тами.
Захвална мајци што је није оставила, Тања је одгајала ћерку с љубављу, игноришући трачеве и критике. Иако је грешка коју је направила била видљива свима, Тања је знала да је њена најважнија срећа – њен син, њено светло – била ту.
Људи су касније долазили да је замоле за руку, али она их је све одбила. Ко би желео да одгаја туђе дете? Нико. Али њу то није бринуло. Имала је Сашу. И то је било довољно.
До данас.