Налази се на самом крају ходника, одмах поред улазних врата. Када су купили овај стан, мој син Марко је рекао: „Мама, ова соба је савршена за тебе, имаћеш свој мир.“ У то време нисам схватала да „мир“ заправо значи тишина. И да та тишина може бити гласнија од било које буке.
Продала сам своју кућу на селу пре три године. Велику, лепу кућу са баштом у којој су расле најлепше руже у том крају. Дала сам им новац, како би могли да купе овај пространи стан у Београду. Помислила сам: Бићемо породица. Помоћи ћу око мале Софије.
Скуваћу им ручак док су на послу.
Колико сам само погрешила. Моја снаја, Јелена, није лоша особа, барем покушавам да верујем у то. Модерна је, амбициозна и веома строга. Има своја правила о васпитању којих се ја, очигледно, не могу придржавати.
„Немој јој давати слаткише, то је отров“, рекла ми је у првом месецу. „Немој јој причати те своје старе приче, плаше је“, рекла је другој. „Немој је грлити док си у том старом ормару, пун је прашине“, рекла је трећој.
Полако, али сигурно, постала сам невидљива. Или још горе – постала сам бацил кога треба избегавати.
Највећа мука је моја унука, Софија. Има пет година. Има исте очи као мој покојни муж. Кад год ме види у ходнику, лице јој се озарава, креће према мени и виче: „Бако!“
Али онда, као по команди, створио се зид.
„Софија, дођи овамо, бака се сада одмара“, лаже Јелена. „Софија, не узнемиравај баку, имаш домаћи“, каже Марко, гледајући у под.
Мој син. Мој Марко, кога сам сама одгајила након што ми је муж умро. Добар је човек, али је слаб. Не жели свађу у кући. Бира линију најмањег отпора. Када Јелена каже да сам „вредна“ или да „кршим дисциплину“, он само ћути. Његова тишина ме више боли од њених речи.
Јуче је био најтежи дан. Чула сам кроз танке зидове да се Софија игра у дневној соби. Смејала се. Плетела сам јој мале, вунене брадавице, јер знам да је паркет хладан, а не воле тепихе.
Отворила сам врата своје собе и тихо изашла у ходник. Софија ме је угледала. „Бако! Шта имаш?“ потрчала је према мени. Срце ми је прескочило. Клекнула сам, иако су ме колена болела, и раширила руке. „Душа бако, погледај шта сам ти урадила…“
У том тренутку, Јелена је изашла из кухиње. Њен поглед је био хладан као лед. „Софија, у собу. Сада“, рекла је оштро. „Али мама, бака има…“ „Рекла сам у собу!“ подигла је глас. Софија ме је погледала тужним очима, спустила главу и отишла. Остала сам да клечим на хладном паркету, држећи те мале, шарене брадавице у дрхтавим рукама.
„Молим те“, рекла је снаја тихо, али чврсто, не гледајући ме у очи, „не збуњуј је. Имамо свој ритам. Твоје присуство… је узнемирава.“ Вратила сам се у своју собу. Села сам на кревет и гледала у зид.
Живим са њима. Дишемо исти ваздух. Једемо храну из истог фрижидера. Али ја сам хиљадама километара далеко. Ја сам странац у свом животу. Понекад, касно ноћу, када сви спавају, излазим у ходник до ормара за капуте. Проналазим Софијину малу јакну. Притискам лице уз њу и удишем дечји мирис. То је једини загрљај који ми је дозвољен.
Ја сам бака која живи са унуком, а унуке нема. И не знам колико ће још дуго моје срце моћи да издржи ту тишину.